Pisci i knjige IV

СРБИЈА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 5

Услови просветнога рада у обновљеној Србији нису били лаки, а у извесним тренутцима изгледали су чак и немогућни. Два једина српска писца онога времена рођена у Србији, Милован Видаковић и Вук Караџић, живели су и радили међу угарским Србима ; првих десетина ХЛХ века српске књиге ишле су свега у десетинама примерака у Србију; 1816 године једини српски лист онога времена, Новине Сврбске, пшао је у целу Србију у пет примерака, од којих је један био за Кнеза Милоша, који није знао ни читати ни писати, 1827 године, у свом алманаху Даници, у чланку „Географическо- статистичко описаније Србије“, Вук Караџић је писао: „У Србији, каону Босни и Херцеговини, ни у сто села нема свуда једне школе... Осим попова и калуђера, једва би човек у 1000 душа могао наћи једног човека, који зна писмо читати (а писари су, као што.је напоменуто, и међу поповима и калуђерима ријетки). ЈЉуди управо мисле да књига није ни за кога другога осим калуђера и попова. Тако не само кнезови и кметови и народни трговци по селима, него и многи варошани рачунају у гра и кукурузе и рачуне своје зарезују у рабош“. Када је 1830, Димитрије Исапловић отворио у Београду неку врсту „ниже гимназије, родитељи нису хтели давати децу у школу из страха да се не преуче. Из пр-