Pisci i knjige IV

б пибци и КЊИГЕ

вог државног шематизма Србије, штампаног у Забавнику Димитрија Давидовића за 1833, види се у целој земљи тада није било више од 44 учитеља. Србија се није могла преко ноћ отрести четирвековног варварства, и у њој је још владала некултурност, дивљина, деспотизам и опште незнање. Чиновници су често били батинани, а људима од школе и књиге није поклањана никаква пажња. Најславнији син тадашње Орбије, Вук Караџић, који је у то време већ био стекао европски глас, у државном „Дјеловодном Протоколу“ за 1828 помиње се као „списатељ слепачких песама“, кнежева околина назива га „будалом“, „неваљалцем“, „сакатим и пакосним ·несретником“, а за Кнеза Милоша, — кога су дворани успели убедити да владару није потребно ни читати ни писати и да „учени људи буне подижу“, он је „богаљ“, који је покупио „којекакве песме народне“, и чији је сав посао „којекаква блебетанија“. И у таквим приликама појмљиво је да су културу у Србији за прилично дуго време представљали Срби из Угарске, „немачкари“, како су их онда звали, који су били дошли за државне чиновнике. Тек хатишерифом од 1830 Србија је добила правну могућност да диже просветне установе. Од оснивања државне штампарије у Србији, 1831, осећа се