Pisci i knjige IV

ВАСА ЖИВКОВИЋ 41

излечио се једном за свагда од велике и вековне предрасуде граничарске, и сву своју интимну мисао казао је у другој оној химни народној, у песми Орао кликће, која је, о омладинској скупштини у Новом Саду, отпевана Светозару Милетићу, у часу када је полазио у Вац на тамновање:

Кад извесни куцне час, Зови само ето на...

1885 године, сећајући се у поменутом писму Александру Сандићу, своје песме из доба пре 1848, када је певао граничарску верност цару, писао је: „данас се чисто стидим и презам, што у заносу неком певах : да кад неко зажели (не знам крошто) у смрт скаче граничар! А песма надахнућа с вшше треба да је вечита истина, а ја. се ето преварих, па и вас и друге оманух, јер ево се показало да није тшаћо“.

=

Васа Живковић, који је и данас остао један од најпопуларнијих старијих песника наших, до сада никако није био издаван. Сада се сав његов песнички рад износи пред велику публику. И питање је како ће данашњи ерпски читаоци, који су и осећањима и идејама далеко одмакли од добрих „љубитеља књижевства“ из 1848 године, и који су размажени бољим и савршенијим песницима, како ће они