Pisci i knjige IV

46 Писци И КЊИГЕ

Пре 1848 године, он је као лојалан граничар мирио свој српски национализам са верношћу хабзбурговској династији. У оној популарној песми Радо иде Србин у војнике, која је 1848, у оном „великом часу слободе“, како је тада рекао Никанор Грујић, била као нека ратна химна српска, и дуго време заузимала прво место у репертоару патриотских песама српских, последња строфа се СРШНа речима :

Кад зажели светли Цар, У смрт скаче граничар.

А 1848 п 1849 тако се веровало и тако је бивало. Али када је дошло оно страховито разочарење српско после Буне, када је настало доба суровога и германизаторскога апсолутизма, када је и после Траничарског скакања у смрт на равницама Мађенте и Солферина, Војводина Српска, сан п нада толиких српских нараштаја, отишла у неповрат, у погодби између мађарске аристократије и бечкога двора, — тада је сам народ заменио онај стих са новим, сасвим другим, што је песми давало потпуно нов смисао:

Кад зажели светли Кнез, У смрт скаче Срб-Витез.

И не само народ, но и песник те народне химне, сам Васа Живковић, убеђен догађајпма,