Pisci i knjige IV

50 писци И КЊИГЕ

је чмао историјска смисла, књижевнога осећања и метода, из тога материјала могао је изићи најбољи рад своје врсте у целој српској књижевности.

Никанор Грујић сам по себи једна је жива и занимљива личност наше књижевности и историје. Он припада поколењу Његоша, Јоксима Новића Оточанина, "Ђорђа Малетића, Јована Суботића Матије Бана, Огњеслава утјешеновића. Острожинскога и Васе Живковића, поколењу које је пропевало око- 1840 године и дало сву своју меру око 1848: Никанор Грујић и Васа Живковић су пре Бранка Радичевића певали врло добрим српским језиком, и са талентом који им се не може спорити. Поводом њих, Г. Магарашевић је могао показати колико има нетачнога у познатој филолошкој легенди о знаменитој 1847 п чаробном значају Бранка, Радичевића, према чему се почело веровати да се до 1 јануара 1947 певало само „алкаическим метрумом“ и „славјаносербским“ језиком, и да је после Радичевићевих Песама цео свет пропевао метром и језиком Змаја п Ђуре Јакшића.

Грујић, који је као млад карловачки богословац п печујски правник почео писати у Сербском Народном Листу није бпо ма коу гомили „стихокресатеља“ онога доба, п Теодор Павловић је још из рана скретао пажњу