Pisci i knjige IV

56 ПИСЦИ И КЊИГЕ

је заслужио. И на заходу свога живота он је имао горко осећање да је прдмашио: напустио и књижевност и радости света, и свом својом јаком душом предао се Цркви. У почетку кариере сметало му је што су га аустријске власти држале за панслависта, русофила и „претераног Србина“, доцније, после сукоба народа са клерикалном странком, он је народним вођама изгледао и сувише калуђер и неприступачан На У ЈаНа. шта више и млак Србин.

Његове Примђшиве против личнога му пријатеља Вука Караџића, који се свештенству замерио својим преводом Новога Завјеша, не служе му на част. Попови нису праштали Караџићу што је своје дело штампао без патри-_ јархова благослова; Грујић га отворено сумњичи „да је био « овога туша оруђе у рукама оних духова, који раде и на политичком и на црквеном и на књижевном пољу око тога да се не консолидира ни у црквеном ни у на родном животу нашем оно, што њиховим тежњама не иде у рачун“. Грујић, у своме консерватизму, свуда види „оруђа“: „оруђе у туђим рукама и они су српски књижевници, који замењују име славенско словенским тј. крањским, и славенство, које обузима све гране славенског народа, словенством, у које спа-