Pisci i knjige IV

НИКАНОР ГРУЈИЋ 29

тим језиком — не без нешто афектације знања народнога говора! — да иде у обрасце најбоље старије српске прозе п заслужује да уђе у историјске антологије наше књижевности. Али он пролази доста брзо преко свога књижевнога, и, бар ширега, политичкога говорничкога рада. Утисак који остаје после читања његове аутобиографије врло је одређен : „СрбМилутин“ је под црном ризом стекао сасвим калуђерску душу; успомене његове није писао човек који се разнежио и пише да користи другима, но неизабрани кандидат за патријаршијску столицу, озлобљен на цео свет после личнога неуспеха од 1869. Он пиши алологију целог свог живота: Као ђак био је увек „еминенс“, добијао оцену „ргаесјатшт“ и бацао у засенак све остале своје „коншколарце“, Митрополит Станковић му вели: „Немој мислити, да ти ласкам, али ја ти кажем да још нисам познавао до сада ни једнога младића који би се могао с тобом мерити, по лепим својствима, која красе младог ученог човека“; а бан Коронини исто тако: „Ви сте без поговора и без ласкања најженијалнија особа у вашој цркви...“ И поред свега тога, он није опо патријарх! Тај панегирик сама себе он је радио без много скромности, наглашујући сваком приликом како је био над свима око њега и како ипак није признат и награђен колико