Pisci i knjige IV
СТЕВАН ЛУКОВИЋ 91
је припадао овој последњој врсти песника, и оно што је најоригиналније у његовој поезији то су ти мисаони пи лирски описи природе, који су исти мах и описи његове душе, то огледање и одблесак целе његове унутрашње природе у заласку сунца, у вечерњој румени, у ноћњој тишини, у сурим, мутним јесењим данима.
Ох, да доба суморним се Снов ма пустити!
Ох, да доба вечним, пустим Санком успити!
У позни час дана, то је наслов једне његове песме, који би у исти мах могао бити општи наслов једног доброг дела његове поезије. Вече, „мирисно вече чезнућа, и снова“, које изазива. мисао на нешто незнано и далеко, од кога је остало само мрачно подсећање мутнога сна:
И тада, докле спи раван без крета, Маглени вео даљна брда скрива. Мирише силно мирис пољског цвета, С вечери што се мирним пољем слива,
Тада у мени шапутање неко Наговест мрачна незнаних гласова Навија тихо и понавља меко
Санану песму чезнућа и снова.