Pisci i knjige VII

16 ПИСЦИ И КЊИГЕ

сва правила). По том смо сесложили да се на онијем мјестима гдје су по овоме нарјечју два слога (силаба) пише ије, а гдје је један слог, ондје да се пише је или е или и, како гдје треба, н. пр. бијело, бјелина, мрежа, донио. А да би свак лакше могао сазнати гдје су по овому нарјечју два слога, гдје ли један и гдје треба писати је, гдје ли е, гдје ли и, замолили смо сви остали Г. Вука Стеф. Караџића да би написао о томе главна правила која су доље приложена“.

У пет тачака Караџић је дао у прилогу

"та помоћна правила.

„Кад помислимо да сваки књижевник закона источнога зна или да мора знати гдје би по славенскоме језику ваљало писати 5, а тако сваки књижевник закона источнога зна или да мора знати гдје би по дојакошњему писању многијех ваљало писати к, а уз то сви знају или да морају знати с какијем се гласом која ријеч у народу изговара, онда се слободно може рећи да сваки одмах без икакога учења може знати не само како се која ријеч по јужноме нарјечју изговара, него и у онијем ријечима гдје се Ђ или з изговара као ије, на којему је слову и какав акценат...

Од српских листова једино је београдска Шумадинка (1850, бр. 13) донела Караџићева правила о употреби јужнога наречја.

Од шездесетих година прошлога века Караџићеве идеје о језику и правопису постају владајуће у књижевности и јавном животу код Срба и Хрвата. Његов правопис постаје званичан правопис код Срба, народни језик постаје књижевни језик. Библија и Стари и Пови Завет, преведена је тим наречјем, и тако се још и данас штампа. Хрвати сасвим усвајају јужно наречје. Код Срба јавља се тежња да јужно наречје постане књижевно.

Ширењу јужнога наречја код Срба много припомаже и та случајна чињеница што су два главна српска песника четрдесетих година, П. П. Његош и Симо Милутиновић,