Pisci i knjige VII

32 ПИСЦИ И КЊИГЕ

дицију и општију употребу, оно је језик и старе српске писмености и нове српске књижевности.

Питање о источном и јужном наречју узгред је додирнуо и Стојан Новаковић, у својој посланици Српска Краљевска Академија и неговање језика српског, која је објављена 1888 у Гласу Српске Краљевске Академије (стр. 54 — 11). Он ту тврди да питање источнога или јужнога наречја има да се подвргне ревизији. „Гдекоји од разлога, на које се позивао Вук, нису одржали вредност коју су имали у његовим очима“. Источни говор је старији, он има традицију за се, његов изговор гласа Ђ најближи је изговору у старом словенском; тако изговарају и југоисточни крајеви наши, она словенска „племена која су на прекретници између Срба и Бугара, а која су положајем места, трговачким и културним везама и комуникацијама, позвана да уђу у народну заједницу с нама,

у којој су се и у старо време налазила. (У“

томе је једна. културно-национална мисија Србије, која ће без сумње исто тако бити мила и нашим племенима на западу).“ Област источног говора много је већа но што је Караџић тврдио. У области источнога говора. постала је нова српска држава, источни говор постао је књижевни језик српски. „За лексичко образовање народног књижевног језика, за стил, за акценат, тај је говор неоспорно имао одсуднога утицаја, и то се може опазити и у писаца који јужним говором пишу, јер је јасно да се лексички састав