Pisci i knjige VII

ВУКОВА ПРЕПИСКА 51

Његошево неповољно мишљење о Историји Церне-Горе Симе Милутиновића: „оно није историја, но само препис грамата, а видећете_ кад је добијете и станете читати шта вреди, и да историја не може се назвати“. У једном писму са Цетиња, писаном | фебруара 1847, Његош се исповеда своме пријатељу, и читаоцу изгледа да чује владику Данила у Горском Вијенцу: „Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире стари су се ђаволи бојали крста, данашњи се боје свободе — да је човјек постојан што би требало да је, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе, из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште србско угасило, но се припела на гору, те бјеска и довукује на себе громове злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне. — Не, Боже ме сачувај, ја сам највиши грешник на земљи, када што противу ње помислим; она једина нас одваја од проче животиње. Е! да је груба маса дивљине, злобе, тиранства и глупости „слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевно-електрическога телеграфа“. О Бранку Радичевићу, Његош, 1891, суди овако: „Бранко је приличан прољетњем лепиру који лети са цвјета на цвјет“. О почетку књижевнога рада Јоксима Оточанина знало се до сада мало; из ове пре-

47