Pisci i knjige VII

56 ПИСЦИ И КЊИГЕ

особитога значаја је писмо Ђура Даничића, писано у Бечу 22 априла 1848, и упућено Јустину Михаиловићу, једноме од најглавнијих Вуковаца у Срему. Можда никада Даничић није тако отворено казао своје мишљење о вери и народности као у том писму писаном бурне 1848, одмах после мартовског покрета код Мађара, и на неколико дана пред почетак српског мајског покрета. Михаиловић, извесно у једном тренутку љутње, рекао је да! жали што се налази у држави у којој је, што је у православној вери „а не у којој паметнијој“, што је члан српског народа а не другог ког народа „где паметни коло воде“. Даничић му даје занимљив одговор. У погледу вере, Даничић говори тако да то његово 'писмо, са онако неповољним схватањем православља и са онолико готовости за мењање вере, да је пало у туђе руке, било би врло опасно оруђе против Караџића, који је био 1847 издао свој превод овога завјета, и због тога у црквевим круговима српским оптужен да је у служби римске пропаганде. У исто доба ту Даничић истиче своје радикално схватање народности. „И ја бих волео да смо у слебоднијој држави и у паметнијој вјери, али члан другог којег народа никад не бих зажелео бити, па да се сто пута на свијет родим. Оно обадвоје може човјек промијенити кад год хоће, и ја мислим да треба да промијени, — али народност не може и не смије човјек никад промијенити.... јер су држава и вјера уредбе људске, а народност је уредба Божија. До људи стоји