Pisci i knjige VII

ВУКОВА ПРЕПИСКА 55

Штета што се за Симу удала“. Када се 1840 Милутиновић бацио у вртлог политичких борби у Србији, писао је Караџић: „Чубро је Чубро. Жао је и мени сироте Маце“.

Караџић је био оштар на перу, и оцењивао је људе без устезања и обзира, и његове карактеристике појединих људи су често исто тако живописне колико и тачне. Ево како он пише о Никанору Грујићу, у једном писму из 1848: „Да није калуђер, он би могао бити ваљан човек; али овако чини ми се да од њега неће бити ништа. Говорећи ово не мислим да му смета мантија или чин калуђерски, него мислим што најљепше вријеме свога живота мора провести у ропству, и то робујући не тијелом него духом. Изнајприје је, још у манастиру Кувеждину, робовао за црну хаљину, потом за црвен појас, па за браду, па сад робује за крст и манастир, пак ће послије робовати за митру; па кад и то изробује (и ако изробује), онда ће некима робовати за Сириг и Даљ (патријаршка имања), а своје ће млаће нагонити да они њему робују...“ Караџић је предвидео оно што се одиста десило: црквене амбиције уништиле су код Грујића књижевне способности, и пакрачки владика угушио је „Срб-Милутина“..

Издавач Вукове Преписке, Г. Љубомир Стојановић, добро је учинио што је уз писма која је сам Караџић писао, или која су њему лично писана, уврстио и писма других личности која се њега тичу. Међу таквим писмима која су уврштена у ову свеску, од