Pisci i knjige VIII

БОГОБОЈ АТАНАНКОВИЋ 55

његова приповетка има своје јако истакнуто „наравоучевије“, како је рекао стари Доситије. Тај нестваран карактер, та нелогичност је главна слабост његова, и Даничић је то са разлогом истакао и напао. Немогућно, неприродно за њега не постоји: све је могућно што загрејана машта може да измисли. Нема бесмислице и невгроватности пред којом ће он устукнути. У једној прилици, у Рукавици, та храброст у нелогичности изневерила га је. Требало је да објасни зашто Павлина није хтела да пође за Милана, када су се већ волели. У тренутку када Ђорђе, који прича целу историју, хоће да одговори на то питање, и да каже узрок због кога се десила цела несрећа, „један се матроз продере: „Ево иде пароплов“, прича се прекине и цео свет остаје у недоумици. Богобоју нису потребни свакидашњи, обични, преродни, логични људи, њему су потребни особена примерци, оличавања мана и порока, или рђави до гнусобе, црни као пакао, и онда морају бити ружни телом и носити још и ружно име, или добри, племенити, нежни, чисти, и онда су херувимски лепи и носе најлепша и најмилозвучнија народна имена. То су два завађена логора анђела, слугу мрака и поклоника светлости, који, као у Милтоновом Изгубљеном Рају, воде борбу до истраге. Писац је свим својим бићем за добродетељ, он чини све могуће да она победи, на утеху и радост лепим душама. У последњем часу, када зло већ триумфује, јавља се рука пишчева, и победа остаје на страни добра. У Крвној Освети, Милан стиже на време да покаје своју вереницу и да убије зликовца Мргоду; у Љубезнику и удварачу, Јован, у последњем тре-