Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ХП - ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

он није мислио. Не може се рећи да он није био ђак; он је сигурно нешто учио, и волео је школу_ што се види и по оном поштовању према својим професорима о којем једнако даје доказа. Али о испитима он нигде не говори, и по свој прилици није их нигда ни полагао. Он не мисли ни на а-ље семестралне уписе, јер, ево, саду јесен 1841, каже: У Генфу ћу остати до пролећа, због француског језика“. Очевидно, у Женеви се није уписивао на университет, и можда му швајцарски семестри не: би били признати у Немачкој, ни обратво, ради испита. Али ево ни у Швајцарској не остаје колико је мислио. Тамо се, на његову несрећу, католичк кантони побунише ју то доба, с намером да се одцепе од савеза, и ђенерал Дифур једва их савлада; „ја се врло кајем, каже Ненадовић, што нисам оставио Швајцарску... пре него што су се Швајцарци почели међу собом тући“. Ни после тога не иде у Немачку, где треба да сврши, него праве, и сасвим не-> очекивано, у Париз; очевидно, није ишао за неким правилним похађањем и свршавањем школе. Француском је Ненадовић био врло одушевљев још кад је на путу за Швајцарску стигао у Страз= бург, и ту ступио први пут ногом на француску земљу, али га је у Париз нешто нарочито вукло.. Париз је центар светске културе, жижа слободе, „највеће звоно што у свету на ларму звони“, како га он сам карактерише. Томе је свакако припомогла и његова лектира; он је тада већ читао Мињеову Историју француске револуције и Париске шајне Евгена Сија. Тако се Ненадовић обрете у Паризу 3 јануара 1848. Одмах поче посећивати предавању на Сорбони, и разгледати велику престоницу. Али у фебруару букну револуција, и она га одстрани а Сорбоне и студија. Прича се да је Ненадовићев друг Стеван Милосављевић, за цело време буне; једнако седео код куће и учио, а Ненадовић по цеб“ дан ишао по улицама и гледао: ко ће победити, републиканци или присталице Луја Филипа. Најпосле, заситивши своју прву радозналост, а увиђајући мода