Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović, page 193

14) ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

Кад смо сишли на улицу, опет исти кочијаш, с2. оним истим колима чека. Опет ми стадосмо према њему, опет он скидг шешир и запига: „ако изволите да вас гдегод возим на ручак!“ — То су му најпаметније речи што сам досада из његових уста чуо. Ја се окретох мом другару и споменух му реч „ручак!“ — Он се опипа рукама да види је ли по– нео трбух, па онда седе у кола, и кочијаш седе на своје место, па се окрете мени да чује заповест.

„Возите нас у какву лепу башту на ручак!“ рекох му ја. „Дакле у зоолошку башту!“ одговори они коњи весело напред потрчаше, као да су разумели да се зоологија занима само животињама, међу којима и они, далеко од човека, имају лепо своје место. — Кад смо се возили поред велике Гетеове статуе, кочијаш поносито окрете се па рече: наш земљак!“ Неколико корака даље одатле видимо и Гутембергову статуу. Врло је могуће да је Гутемберг, као што Чеси доказују, био Словенин, јер је умро у великој сиротињи. И саму ову варош — у којој сада осамдесет хиљада Немаца живе — основао је у седмом веку Словенин Хладомир, па доцније, кад је од Немаца примио хришћанску веру, примио је и немачко име, и назвао се Генебалд. Без сваке сумње, овуда су негда живели (Словени, јер и сада још свуда чујете мноштво југословенских речи, као што су: дамшиф, фруштук, тишлер, шустер, ринфлајш. Зоолошка башта прилично је далеко изван ва= роши али иде се непрестано кроз саме паркове и поред прекрасних, летњих, палата. То све трепти у самом -цвећу и зеленилу тако, да смо обојица морали држати на устима мараме од прашине. Кад смо дошли, остависмо кола, платисмо за улазак у башту по пола форинте, и носећи. сваки своју малу столицу, ишли смо даље. И с десна ис лева видимо дивље зверове у њиховим кавезима и оградама. [0 је врло пространа башта. Кад минемо једну малу шуму, нађосмо на једној ливадици лепу гостисницу. Мноштво гостију седе и причају; сви су из страних

У ИЕУ ПРИ ПРИИ