Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ХИЛУ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

као што је то дотле учинио са свима другим путним белешкама; да на тај начин рашчисти и са последњим од раније намишљених дела. Али, сем тога, он не публикује нигде ништа, као да је књижевност сасвим оставио. То траје скоро десет година. Тек ће се око осамдесетих година повратити књижевном раду, почети своје дело О Црногорцима (1879), среЂивати своја целокуппа дела (од 1881 и изнова од 1892), унеће у њих и нештампане ствари, уређиваће Гласоношу (1885), сарађиваће на Ваљевским новинама (од 1887).

Не само по активности, он је и иначе друкчији у свом књижевном раду. Неће више „грмети“ против краљева и тирана, као што је чинио дотле, него ће писати ствари које не дирају никога. Ако што и каже против владалаца, то је најпре врло ретко, а после је безазлено, у шали. Он ће се вратити својој старој шали, коју је неговао у Гумадинци и која је лежала у његовој природи. С њом ће помирити и своју философију, за коју је такође одавна показивао склоности. Гу ће философију извести сасвим у духу оптимизма, ведрине, по принципу: не печалити се ни за што. Од Хегла он је прешао Демокриту што се смеје.

У таквом расположењу Ненадовић пише своја Писма из Немачке, која читалац има у рукама. Он их пише из Хомбурга и Визбадена 1870 док се лечио и излечио, и кад је видео да од америчког и египатског пута нема ништа. Повратио се од утучености у коју је био пао, али је био сам и осећао досаду. Читао је много и дуго, нарочито романе, мемоаре, историске књиге; читао скоро годину дана, и најпосле започео да опет пише. „Има много времена како нисам ништа писао“; „писати, то је толико колико са самим собом разговарати се“, каже он у почетку ове своје књиге; Писање те књиге, то му је било разонођење; ту је и порекло њено. Крај њен дошао је кад је избио француско-пруски рат.

Писма из Немачке сматрају се обично као путопис, али она су врло различна од онога што је Не-

с ДВА (рт увере не еса