Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

(улије = ЉУБОМИР 1. НЕНАДОВИЋ.

пиши ма шта!- — Коме може бити дуго. време мислио сам — лети на Рајни, на Алпима, на јез2рима, а зими у библиотекама, галеријама, позориштима, музејима. Није ми падало на пам-т да може једна нога почети болети. Сад се сећам тога савета. На први поглед рекао би човек да су то са свим обичне речи које се чују између пријатеља и познаника, кад се растају; но сада за мене та реч: ма шта, има неко особито значење. Размишљам: би ли се одиста могло писати ма шта. — Зашто не2 — Човек, који_је тотико година читао ма шта, "зашто не би могао неколико дана, или неколико недеља писати ма шта. И тако узео сам пером пишем. Тај посао није ми непознат; у своје млађе доба писао сам толико, да су многи мислили да сам заиста списатељ, каткад сам и ја мислио то исто. Југословенски и новогрчки писци престају писати у оним годинама свога живота, у којима људи других народа почињу писати. ТГако-сам и ја учинио. Помишљао сам: шта бих могао ја ново измислити и написати сада, кад људски род по педесет хиљада нових књига сваке године напише и печата. Све што је до данас требало писати, већ је написано; а све, што је суђено да се напише, биће и без мене за неколико стотина година написаво.. Тако. сам и ове године мислио, и ходао сам беспослен по овом лепом свету; или ако сам баш хтео штогод да радим, онда сам са Енглезима седео поред реке, и бацали смо камење у воду. Покаткад смо и рибе пецали, али то је већ тежак посао: треба непрестано пазити и на опрезу бити, а то ослабљава нерве, затупљује разум, који нам не треба, и прекраћује нам овај кратки живот у коме осећамо дуго време. Потпуни мир и тишина крепе човека и државе. — Верујте! То кажу учени људи, а све што су они до сада казали, то се после неког времена видело да је друкчије.

Нигда до сада нисам познавао неизмерну дужину дугог времена. Чекати док се почне престава, кал сте у позоришту: чекати док дође пароброд, кад