Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 8

прође. Памтио сам и упамтио колико је свега било нола, колико белих а колико црних коња. Кад се смркнуло знао сам сва три броја на памет. То није био лак посао, но ја сам га савладао и извршио. У вече био сам врло задовољан: нисам осетио како ми је дан прошао. И за време ручка нису ми ни једна кола промакла а да их нисам видео и упамтио; ручао сам код прозора. За такву тешку и оштроумну забаву доста је један дан. — Данас ми је тако дуго време, да морам писати. Хтео сам да пишем какав роман, и већ сам био почео како се бистра Рајна кроз лепе долине кривуда, а бледи месец, са насавских брегова хита да осија један мали чунић, који се тихо поред обале краде и носи срећу и задовољство две заљубљене душе. — Ту је застало моје перо. Помислио сам: на целој овој земљи штампа се тридесет хиљада различитих новина. Сваке новине донесу у години дана бар један нов ромаа; за сто година то је равно три милиона романа. У то море мудросги или глупости за што бих и ја једну капљу бациог — У осталом, што се год лепо напише, одмах се преведе. Данас, ако се каква крупна мисао искаже на једном језику, она пређе на све језике и у све народе; не пита се где јој је колевка, она је свуда код своје куће, њен је стан свака глава која има још толико празнине да је може у себе примити и сместити. Од како су се намножиле штампарије и поште, све учене главе на овом целом свету имају само један мозак. Свака наука и сви догађаји читаве земље посташе као један занимљив роман, чије продужење једва чекате да сутра читате. — Поцепао сам што сам био написао, и пошао сам на прозор да опет бројим кола и коње. Али, после дугог размишљања, нашао сам да је лепша и лакша забава писати ма шта. Најлакше је писати кад човек не мисли шта пишег. То се најрадије и чита, јер већина не мисли шта чига. ; Има много времена како нисам ништа писао. Одучите се мисли да иду за пером, одучило се