Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

10 - ЉУБОМИР ПО НЕНАДОВИЋ

перо да иде за мислима. Хорације каже да чу добије пукотине кад дуго не плови, а плуг зарђа кад дуго не оре. Тао исто бива и са људским разумом и писањем. Но шта му драго, треба пустити перо нека иде по артији; врста за врстом долазиће саме. Писање је као предиво, оно излази из мозга скао конац из повесма: не морају сва повесма дите свилена, има их и од коприва. Речи су цигле, а сти! је архитектура; не мора свака зграда имати иметрију, не мора свако писање имати систему. Писати: то је толико, колико са самим собом разговарати се. Кад пишете, ви ништа друго не чините него фотографишвете своје мисли. Не морају све фотографије бити лепе.

Писање је прилична забава, она ће ми растерати ову самоћу, прекратиће ми дуго време, а може бити да је и за ногу лековито. Ко зна у чему природа крије лекове! Много хиљада различитих дрвета обрстили су дивљаци док су пронашли да је кинив лек од грознице; хиљаде година требале су им док су дошли до тога искуства. Може бити да су најпре видели да какво болесно живинче гриска ту горку корицу, па су после почели и они, и тако су се спасаваћи од грознице.

Многе лекове пронашла је људска глупост, као ва пример овај: једном болеснику, који није знао шта је рецепт и апотека, напише доктор на једној артији лек, преда му артију, рекне: „ово ћеш попити у чаши воде“ Кад лекар оде, онда болесник ту артију, на којој је лек био написан, мегне у чашу воде, и кад се артија мало размекшала, он је попије с водом, и — савршено оздрави. Но има случајева где ни глупост не помаже Једном болеснику препише доктор некакав прашак за лек, и каже му ла од тога- прашка два пута на дан узима по један драм, или толико колико је један дукат тежак. Кад донесу тај прашак из апотеке, болесник, немајући драма, заиште од своје жене један дукат да према њему измери колико ће прашка узети. Жена му одговори: „немам дуката, но ево дванаест динара,