Pokret

46 покрет

и ниска стуба са четвртастим капителима. Потпуно сачувана су само два стуба, а остаци других стубова леже затрпани у ђубрету, обраслом високом травом, ту у цркви. У цркву воде двоја врата са

запада и југа. Од живописа се сачувао само један комад неке фреске уз сама јужна врата.

Од цркве св. Атанасија сасвим је близу и до манастира св. Арханђела, који је по предању задужбина краља Вукашина и Краљевића Марка. Од старих грађевина је веома мало остало. Архитектура цркве са отвореним предверјем је у облику лађе. Као и већина цркава у Марковом-Граду, зидови манастира су зидани од црвених, печених цигаља. Од зидова црквених сачувани су најбоље северни, док су западна и источна страна малтерисане у новије време. Од живописа су сачуване само две фреске са стране улазних западних врата. Ове фреске престављају сада жалосне руине. На једној од њих је насликан Марко Краљевић са црном брадом и дугом косом, која му пада на рамена. С друге стране врата је приказана мршава фигура Краља Вукашина са дугом белом клинастом брадом и разбарушеном косом. Ове су фреске занимљиве за нас као карактерни портрети двају Мрњавчевића, који су оставили свој траг у историји, а још више у народној књижевности. Уметнику су успеле те две слике не може бити боље. На фресци је приказан Марко као обичан човек, али се на лицу осећа огромна сила воље, ум и енергија. Још боље као да је успео портрет Краља Вукашина. Од осталих старовремених предмета заслужује пажњу стара невелика мермерна плоча, барељеф који приказује Трачког коњаника. Ова се плоча налази у зиду на коме као да стоји црква манастира. У дворишту манастирском разбацано је комађе старога мермера, почешће са добро сачуваним орнаментима.

Али као најбољи споменик српско-византиске уметности ХЈУ века јавља се црква св. Николе, која је сачувала доста добро свој изглед из средњих векова и није искварена рестаурисањима. Архитектура цркве подсећа на архитектуру цркава св. Петра и Пречисте. Структура зидања је много богатија и разноврснија. Као и друге, ова је црква зидана од црвених печених цигаља са многим уметнутим украсима од стиснутих у облику крстића глинених цеви. Таквим су крстићима украшени обично прозори и простори између њих, који су испуњени великим испупченим крстовима од цигаља. Али као најскупоценије се јавља у тој цркви добро сачуван живопис, који покрива све зидове. Веома је жалосно да се сав тај живопис скрива под ужасном прашином. Слој њен је тако дебео да неке фреске није могуће разгледати. Разгледајући пажљиво живопис цркве, гледалац се може добро уверити о основаности горе поменутих речи Дила. Заиста, у ХЈУ веку су живели велики мајстори у своме занату. Заиста, њихов је колорит изванредан у сваком погледу. А каква племенитост и перфектност линија! Покушајте нешто у фресци да измените или додате. Пропашће све. Само је у средњем веку, веку витештва и племенитости, могао постати такав узвишени живопис. Прохујали су ти векови, на смену су им дошли нови који су донели ропство и срамоту. Темпо живота се јако променио са доласком варвара Турака. Све се променило. Од пређашњег је остало мало. Живот је изумирао, изумирао је и живопис. И никада више није васкрснуо нити је могао васкрснути. Сав је живопис цркве св. Николе расчлањен на че-

тири зоне. Доле иде цео појас појединих светаца: св.

Никола, Дамјан, Тодор Тритон, Тодор Стратилат, Константин и Јелена и др. Изнад овога појаса долазе два друга из циклуса „Страдања Христа“. У трећем појасу на западном зиду приказано је Успење Пресвете Богородице. Ова је фреска највећа по својим димензијама. Она се рђаво види због дебелог слоја прашине. Таван цркве (последња зона) исцртан је фрескама пророка. У олтару, позади престола су фреске светитеља у белим хаљинама са браун крстовима. Поједини ликови светаца су испуњени веома изразито и живо. Над апсидном нишом налази се фреска Божје Мајке „Ширшаја небес“ са бледим лицем и веома изразитим очима, а изнад ове фреске је сложена композиција са масом фигура, Покров Пресвете Богородице. Због немогућности да у овом кратком прегледу подробно опишем цео живопис ове цркве, задржаћу се само на неким фрескама које се јављају као карактеристичније за живопис ХЛ века. Пре свега занимљива је фреска св. Николе, насликана у тимпанону западних улазних врата. Па-

рочито је интересантна стилизација светитељеве браде.

_Боје су веома живе и добро сачуване. Штета само

што је икона на много места искварена. Као композиције, веома је занимљив циклус страдања Исуса Христа. Ту је потпуно раширила крила композиторска моћ слика. Погледајте посебно на свако лице композиција и бићете пренеражени њиховом изразитошћу. Сва лица живе. Душевна расположења су необично јасно приказана. У композицијама нема натегнутости, неодређености, магловитости. Све је јасно, истинито, верно. Цртеж је тачан и грациозан. Нарочито је јако испољен драматизам у композицијама које су саме по себи пуне њега (распеће, скидање са крста, стављање у гроб и друге.) Према своме колориту и грациозности Распеће заузима прво место. У средини слике је Распети. Какво знање анатомије! Каква поуздана рука. Каква снага спресије! Мртво тело Христа савило се на десно, погнута глава почива на десном рамену. Како лице тако и цело тело покрило је мртвачко плаветнило. Поред крста стоји, са обореном главом, Богомајка. Јован је држи за руку, окренут леђима Христу. Иза Бого-мајке налазе се још две уплакане фигуре Мироносица. С друге стране стоји сатник. Његова десна рука дигнута је горе. Тим гестом он као да показује на Распетога. Али ипак тај гест није гест верника као што није верник ни сам сатник. Његово лице показује неверовање. „Ваистину сеј Син Божиј“ — рекао је, али то још не значи да је он поверовао у Христа.

Његово се срце још није пробудило, а ум не- може

да схвати оно што се збило. За верујуће тај гест

сатника значи позив. Уметник као да је хтео да тим гестом обрати већу пажњу на трагедију која се одиграла на Голготи. Са стране, при самом крају композиције је група јудејских стараца и војника са

копљима. Први седи старац који се чуди, као и сатник, али је његова савест очевидно спокојнија, због чега он слабије реагира. Колорит целе фреске је зеленкасто-пепељаст. Одеће већине фигура су браун, само на белим капама су као ватра црвене пруге. Исте лепе особине имамону фресци Скидање са Крста. Спаситељево тело, које скидају веома је повијено. (С леве стране се види тамна фигура Богородице, а с десне код ногу је Никодим који вади кљештима ексере, којима су заковане ноге Христове. На супрот повијеној линији тела Христовог долазе

размештене над њим линије фигура Јосифа и Јована.