Pokret

110

покрет

ти, валај, више не смије рећ' ни: потамо се!,.. умириваше га кадија, десном шаком гладећи браду а левом бројећи бројанице преко прекрштених нога над пуном дагаром, на чијој се жерави пушаше и пенушаше мирили кафа у бакреном ибричићу.

— Ејвала, честити кадијо, и Бог да те поживи и у царевој милости подржи |.... зађе Ибро умирен, па темениса, устаде и изиђе из хућумата.

Таман сишао низ басамаке и упутио се преко авлије, док се осу и захори са свих страна кроз прозоре од хућумата:

— Вук! Вук! Вук'!..

Ибро стаде пренеражен и погледа унаоколо, кад али има шта видети: начетали се кавази и заптије и давуџије па се деру што их дерла служи и, показујући прстима на Ибра, сви да попуцају од смеха. А на доксат од суднице изишао и сам кадија, ухватио се обема шакама за трбух пасеи он запенуо од смеха.

— Аох, зар да код оваког хупумата правду тражим |2.... јекну жалосни Ибро, па рикну од муке као збоден воловодак и зажди на капију па на чаршију, па одатле, и не осврћући се, здими у Гатачко Поље, па у брдо више Метохије, и отиште, у оном думану и хуји, сентом и ћенаром куд га очи воде а ноге носе.

— Нећу га бели, више живјет ође ни споредоват с овакијем поганијем минлетом ко што су Гачани, но бјежим с главом по дуњалуку ђе ме нико не зна и не познаје, па макар да ћу све црно трње копат и студено камење орат'... говораше Ибро сам са собом: јер се, бели валај, ови зулум више не мере дурат. А да сам ма шта, колико је салте црно иза нокта, кабает, не би ми ни био деспет!...

И, то рекавши, саже се, узе камен у десну шаку и њим се, што год више и даље мога, баци за собом у знак да се са својим омрзнутим завичајем и неправичним земљацима растаје занавек.

·" Тога дана до у вече прегази гатачки кадилук и загази низ Борач. Ноћ га затече у борачким планинама; и он се упути првим катунима на које натрапа и замоли за преноћиште. На катуну се десиле саме жене с чобанима, и оне га, по обичају, примише гостољубиво, дадоше му вечеру, и, по вечери, губер да се покрије и преспава у слами више тора с понајјаторнијим чобанином.

Уморан и каран, Ибро заспа чим леже и захрка под губером као заклан во. Тек, негде око првих кокотова, трже га иза сна нечији крупан говор:

— О нано!... зваше непознат му мушки глас испред катуна.

— Ево ме... одазва се женски глас, у ком Ибро познаде стару домаћицу.

— А да-ну ми, јадна, додај ми пушку, нећул' убит онога злочестог вука!... Валај, вујо, што си скривио — скривио, а што си живио — живио; више ми га, бели, ако-бог-да, неш' вуковат !... настави мушки глас.

Ибро се блану, ђипи као суманут, баци губер у сламу, па спучи низа страну, онако кроз полутаму и на индивин: „Бјеж', мајчин сине, док погинуо нијеси |“ Зрно га из пушке не би достигло.

И тек кад измаче читава два сата трка и кад прегази Неретву те се ували у једну густу букову халугу, седе да почине и да прикупи душу у нос.

— Види ти белаја ђе у мало не изгубих главу ноћес бигахир-хак, и то ђе би се најмање бој!

Ко би то мого икад и прахесапит, да и у Борчу знају за мене и да и ође имам душмана који ми с' у главу куцају 2... говораше Ибро сам са собом, али тако глгсно као да се с неким надвикује, тврдо убеђен: да је оно ноћес на конаку неко њега подразумевао под именом „вука“.

И, одморивши се, не смеде ни часа чамити ни дангубити, но, у страху од потере и нове напасти, одшишачи преко Борча уз источно му присоје пут Загорја и Босне поносне.

(О подневи сунце насред неба, а Ибро изби на загорску висораван. МИ загази кроз неко непознато му село. Гладан, жедан и уморан, упути се првој кући на коју наљезе. Таман стигао до авлије, док запуцаше пушке са једног брега изнад села и стаде вика сељана:

— Вук! Вук! Вук !... Хај, ко је витез, ево вука... удари нам у стоку!.... Удри!,.. Држ!.... Хај, пуст оско

Узбуни се све село, запустека и мушко и женско, а пси залајаше и рупише испред сваке куће па за поточи.

— Куку мени |... закука Ибро, удари се шакама у прса, па стиште између кућа откуд је и дошао, и утече и ушкампа у јеловину више села, и ту се, баш као зец од керова, прићућури сат—два док одахну и поврати снагу. Па, кад се већ пуцањ пушака и пустекање сељака и лавеж вашака поутиша, и он се вучки и побаучки извуче из јеловине и по. беже натраг преко Борча пут свог родног Гацка и Херцеговине.

— Ене, ђе умало не изгубих главу и у Загорју, ђе бих се још мање надо но и у Борчу, јадан ти сам |... говораше Ибро сам са собом, тако гласно као да се инати с ким, ломећи се и знојећи преко крша и урвина на повратку, потпуно уверен: да су оно Загорци мислили на њ кад су позивали село на Хајку против правога вука, који им је, пуким случајем, ударио на торове истог онога часа кад је и баксузни Ибро загрентао кроза село.

— Међер сам се ја озлогласио ва све четири банде божијега дуњалука! А кад је, бива, тако, онда ми је најбоље онђе ђе ми не пријети куршум ни колац; а то је дома. А што ће ђечина грајат и чаршија лајат, коњ мари!... рече Ибро самоме себи; и сутра-дан око подне изби у Метохију.

И дигавши пркошљиво главу у вис као зорли бенгир, испрсившши се као полеђина од гусала, избуљених очи као тенац, стиснутих шака као шехитан који се крштене душе дочепа, заигра се Ибро својим вучким кораком као бесан жлребац кроз сред чаршије и стаде се кривити као во:

— Вук! Вук! Вук!...

Истрчаше Метохијани, и Срби и Турци, неко на врата, неко на прозоре а неко на ћепенке; и чисто не повероваше својим очима.

А Ибро трчи ли трчи и поскакује преко пазара, па право у хућумат, једнако вичући из свега гласа:

— Вук! Вук! Вук!..

Претрча хућуматску авлију, попе се уз басамаке, и улете у судску ходају, па, и не изувајући се, загази на серџаду, и стаде пред запрепаштенога кадију, заколача и закрвави очима и шкљоцну зубима баш као прави вук, лупи се шаком у прси ин раздре се као луд:

"— Вук! Вук! Вук!..