Pokret

покрет ДВЕ

штампа, и вероватно није далеко од истине њено тврђење да су уз њу оних тридесет и девет милиона Италијана без партијске карте, о којима је недавно говорио Мусслини као главној сили у Италији. Опозиција је за фашесте у толико опаснија, што данас више не могу рачунати на своје про текторе у Двору и у војним круговима, А, што такође није без утицаја: опозиција има подршку и у Француској, и у Енглеској. Италија је до душе Велика Сила, али и у њеним унутарњим стварима често се осећао утицај западног суседа или прекоморског пријатеља. Незгодни односи Мусолинијеви са Мак Доналдом јамачно му не олакшавају позицију. Ускоро ће та позиција постати неодржива. Нарочито ако фашисте напустеи „Напсћеогтајоп“, то јест оне групе које су до сада биле у савезу с њима. У том случају, садашња абнормална ситуација у Парламенту постала би још апсурднија. Као што је познато, Парламенат је летос морао бити одгођен ради бојкота опозиције. У октобру треба да се поново састане. Али за три месеца опозиција је постала још непомирљивија него што је летос била, тако да одлагање Парламента Влади није користило ништа. Мере које је она за то време предузимала: конфисковање опоЗиционих листова и р:стурање опозиционих 360рова, само јој је шкодило.

НАЈВЕЋА ПЉАЧКА ХХ ВЕКА

Судећи по вестима које стижу није више далеко комадање Кине, оријашког и прастарог Небеског Царства. То комадање је још једино наслелство које је колонијална политика прошлог века оставила садашњој. Јер, до данас су већ подељеЕни и окупирани сви континенти и острва свих океана, и нема тачке на планети која није под директном влашћу или у интересној сфери европских Великих Сила, или Сједињених Држава, или Јапана. Остала је једина Кина, али тај остатак захвата огромне територије од Хималаје до сибирске равни, и крије богатства каква није показало ниједно досадашње колонијално царство: није чудо што је толико богатство постало право искушење за велике капиталистичке земље. Искушење је било јако још пре четврт столећа. Али, благодарећи суревњивости највише заинтересованих, Кина је ипак успела да се кроз читаво то време одржи и да доживи Велики Рат. Кризу Европе Јапан је покушао да искористи и да у кинеском наследству осигура себи најбољи део. Али покушај му је осује-

ћен, и уговор који је био закључио са Кином, а

којим стварно ова долази под његову контролу, раскинут је. Вашингтонска Конференција је дефинитивно учинила крај повлаштеном положају Јапана на Далеком Истоку, и од тада и друга два главна конкурента, и Америка и Енглеска, имају подједнаке шансе као и он. Од осталих Великих Сила, две су, Русија и Немгчка, данас потиснуте у други ред. Долази у обир још Француска, али са скромном улогом. Дакле, ситуација је данас најповољнија за одлучан корак, јер је број компетената најмањи. И ако се мисли на деобу, и ако има изгледа да се може наћи споразум о подели наследства, — никад се неће указати овако погодан тренутак. Како ствари данас стоје, апсолутни су господари и Кине и читавог Далеког Истока: Америка, Јапан и Енглеска, и што опи реше решено

је. Против њихових одлука отпор би могао доћи једино од саме Кине. Но ви та могућност стварно не лостоји. Кина као држава денас се „Види само на мапи, у истини, она се распала у многобројне провинције које живе сасвим самостално под управама војних гувернера. О централној влади ником не води рачуна. Провинцијске владе су опет под утицајем странаца, или Енглеза или Американаца или Јапанаца и, природно, не могу бити особито јаке. То је у толико мање могуће што се ове Владе, утицајем долара, јена, или стерлина, сваки час

ВИЛКО ГЕЦАН: ПОРТРЕ Г-ђе А. М,

мењају. Тако је настало једно стање анархије које је заиста неодрживо, и енглески и амерички листоВи пуни су дописа и извештаја који ту неодржљивост врло убедљиво доказују. Из тих дописа излази, да је у Кини савршен хаос и да стварну Власт у читавим провинцијама имају само организовани разбојници. Према томе, не би било никакво Чудо, ако би овакво стање код Кинеза изазвало реакцију која се испољује у изливу гнева на главне кривце овог зла, — на Европљане. Сасвим би, с тога, разумљиво било, ако би се и сада поновиЛо оно што је било пре четврт века, кад су „боксери“ устали да истерају из своје земље „беле ђаволе.“ Ако се може веровати вестима које долазе преко Америке, тај ксенофобски покрет је већ узео страшне димензије, — толике, да је америчка влада сматрала за нужно да у кинеске воде пошаље своје ратне бродове из Тихог океана. Међу-