Policija

Ти би се пси могли узети као предходници данашњег полициског пса. Тако исто смо имали прилике да видимо слику полициског пса из 1850-тих година у новоме музеуму полиције вароши Париза, који је отворен прошле године. За ту своју службу пас је од природе обдарен веома финим чулом мириса. Колико је то чуло развијено, најбоље fce показати ова два примера, које је навео Др. Цел у својој књизи о полициским псима: Грофици Квилецковој подметуто је било одмах по рођењу туђе дете. Оно што ми људи не можемо да мирисом осетимо, може uac. Он је по мирису мајке пронашао дете! Други пут је опет псето мирисом убијенога из пушчане цеви показало, како је убијени баш метком из те цеви убијен!! Шта би још могли да узмемо за пример? Ту није само пример, два, ту је читава литература о успесима које је пас постигао у полициској служби! О томе се пишу читаве књиге! Нама су позната три „стручна“ листа, која се специјално баве тим питањем. Све је то нагнало многе озбиљне мислиоце, нарочито оне, који се баве поглавито полициским питањима, да што боље усаврше саму дресуру и што више распростране саму употребу полициских паса. И тако сада, стрпљиво, дуго и тешком муком вешти полициски органи уче пса да допуни људима онај недостатак у финоГи чула, која им од природе није дата. Да би пак тај успех био што сигурнији, они су скоро у свима државама основали друштва са специјалним задатком да негују полициске псе. Таквих друштава има у Немачкој, Француској, Аустрији, Русији, Белгији, Италији, Угарској и т. д. У Немачкој такво друштво веГ броји 3500 чланова под председништвом управника хамбуршке полиције Др. Рошера, познатога у страноме свету нарочито са својих лепих студија о дактилоскопији. У Паризу поред самог друштвеног одбора постоји и „комитет високих покровитеља клуба“, у коме су заступљении: бив. председиик републике

14