Policijski glasnik

134 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК БРОЈ 17

га је био затекао у загрљају своје драгане, хладнокрвно, као оно Шајлок —■ одсекао му нос... За тим је одатле иобегао. Био је тамо и на робији. Уређивао је дворски парк. Способан и за то, задивео је својим радом и иајбоље познаваоце тога посла. Имао је при себи небројено »калауза® којима је могао без по муке сва врата на апсанама да отвори. Но није хтео у тај мах да бега због зиме. Чекао је на пролеће, док дани не отопле, како би се могао слободније кретати.... Његов је отац познати чича Збравко. ђубретар са Зерека и из Дубровачке улице. . . . Ова слика преставља Миту као девера једие свадбе. Загледајте га пажљиво. Појава интересна, ал' карактер — неваљао. Има посекотину на челу коју је задобио у једној тучи код »Дивљег купуса®, и по томе га може сваки познати. Слику његову доносимо да га упознамо са полицијским органима у унутрашњости Србије, а и грађанству није на одмет да је упамти, како би се тиме увек могли сачувати од овога опасног злочинца и лопова.

МИ1АН ВИДЊЕВИК ооуд. књиге бр. 171/97., Ур. Полиц. Гласн. бр. 2. Зове с.е још и Васа — Милован — Васиљевић. Имена је мењао по потреби. Родом је из Аустрије, али се настанио у ваљевском округу и ту наставио свој опаки занат што га је тамо »горе <( изучио. Многе је крађе починио и био већ двапут на робнји. Трећи пут због више простих и опасних крађа осуђен је на десет година робије у тешком окову и на пет година полиц. надзора. Помиловањем сведена му је казна на шест година, која му се рачуна, од 6. Декембра 1892. год. 21. Априла 1894. године побегао је са робије из Добрнчева и у том бегству украо је са вашара кола и коње. Иосле пет месеци ухваћен и по четврти нут осуђен на седам година робије у лаком окову и иет година полицијског надзора. Ова казна рачунаће му се кад ону прву одржи. — Милан је врло опасан лопов и чим му се да прилика побећи ће са робије. Слику му зато и доносимо. Гј^ГН ■ Л0П0В0КЕ ДООЕТКЕ" III. Треба писати повећу књигу, па тек да се изнесе све оно, што поједини лопови раде приликом вршења својих крађа. Где не досиже њихов ум, ту притекну у помоћ старије женске, па боме и шипарице, које су врло веште у одигравању својих улога. Испричаћемо овде нешто, што су учинила два стара и опробана лопова. Једнога дана, тамо негде око »Чукарице«, уједној малој, ониској кућици, договарао се Игњат Игњатовић »Земунац« са Лазом ђаком, како ће да изврше једну похару у Београду. Газдарица од куће имађаше ћер Ирину, лепо и умиљато девојче. Мајка јој беше болна, и она је у кући свршавала све кућне послове. Ту се често састајали лопови и коцкари. Газдарицу су од милоште звали: »наша мамица Перка". , . — Код Николе Мартића најбоље би могли ућарити —• рече Лаза ђак. — Е ? А од куд ти знаш ? — упита Игњат. — Знам, те још како. Чуо сам тамо у околини, да му је жена пре десет дана отишла у неко купатило. Има већ неко-

лико дана како ја обилазим око те куће. Зар ти не знаш где је кућа Николина ? — Знам. А има ли доста новаца? — Ко плеве! Море то је трули газда. Шта велиш ? — Велим још вечерас да га опљачкамо. Само, знати, бојим се патроле и комшија... — Ни бригај за то. Комшије су махом ожењени људи, сем оно два три младпћа. Ал то су стари лумпови, на се ни један пре поноћи не враћа кући... — Па у које доба мислиш да отпочнемо ? — Око 10 сахати. То је време најзгодније за наше операције. У то су доба улице мирне, нарочито у ово зимње доба. Сваки се то завукао у топлу собу па чита „Лов на милионе", или тако нешто. Нек они читају »Лов на милионе®, ми ће.мо у помрчини ловити хиљаде. Јел' тако ? — Тако је. Па баш да нас ко и види, ту је ово ! — И ту се рука Игњатова маши за велики касапски. нож, који му ;је о краткоме кајишу о бедрима висио. Баш у том тренутку уђе Ирина. То беше девојка око својих 20—24 године. Но по изгледу и ситном плавушавом лицу, нико не би рекао да има више од 15 година. Изгледаше као права шипарица, која још носи кратке сукњице и сања о »сватовима своје лутке". Игњат стао па блене у то плаво девојче. Његова рука задрхта а нож му заигра на лакоме кајишу. Та рука, која је мирно клала људе, задрхтала је пред појавом једне девојке. Чудна игра у души човечијој ! И зликовац осећа тајнене сласти милоште и љубави за тренут само, да после опет заплива у невиној људској крви. — Ха, имам већ, кликну ђак. Ту је нов проналазак! И он куцну кажипрстом десне руке своје чело. — Где нам ум не досиже, ту ће нам помоћп онп. — Она ? — викну Игњат и своје крупне очи управи иа девојку. — Наша мала Ирина, рече Лаза кроз смех... Оди ближе, казаћу ти свој план! И два се зликовца повукоше у дну мрачне собице и почеше нешто тихо шаптати. Ирина се налактила па замишљено гледа преда се. У њеној глави рађаху се наизменце разнолике мисли. Можда је она појмила смер Лазин и ст&рала се, да се покаже достојна његовога поверења. Девојачко срце права је загонетка. Тек мислиш да си је решио, а ти наиђеш на нов заплет, који те све више збуњује и одводи на странпутицу тако, да годинама не можеш да разренпШ, нити да дођеш до свога жељеног ресултата.... Ирина и Лаза беху пријатељи. Пријатељи по злочину а љубавници по срцу. Две тесне везе које су их спојиле кроз живот пун тешких злочина и непрекидне борбе, остале су недодирнуте туђим рукама. Лаза је заповедао а Ирина слушала. Лаза је вршио злочин а Ирина одстрањивала пажњу ноћних стражара и других људи, који су случајно ходили онде, где је злочин почео, да се доцније сврши у појави крвавога дела...

Ноћ је. Небом се витлају тмасти облаци. У П—ској улпци владача је мртва тишина, и ако је тек 10 сахати у вече. У другим важнијим београдским улицама било је још шетача, које блиска непогода није узнемиравала да посматрају богате излоге у Кнез-Михаиловој улици. Ал' ова улица беше пуста и усамљена, као да је поноћ давно превалила. На један мах указаше се у мирној улнци две сенке, које промакоше у једну кућу, која је била са десне стране улице, баш на самоме углу. У близини је Фењер тихо светлуцао. На Саборној цркви чуо се последњи одкуцај десетога сахата. Нод.самим кровом иа улици, прислонила се уз зид једна прилика и гледа узверено на све стране. Озго се чуо тонот нечијих корака. Прилика се јаче приљуби уза зид. Кораци долажаху све ближе. На помолу појави се један човек заогрнут у вунену, топлу мараму. То беше главом Никола Мартић тр-. говац и сопственик куће, уз коју је она прилика стајала. Нрилика брзо изађе из свога заклона. Према слабој светлости Фењера видело се, да је то једна млада, сирота девојка. Девојка поче горко плакати. Газда Никола застаде на домаку своје куће.