Policijski glasnik

108

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15

— То је било у Ђорђевој механи у Варварину.... Једнога вечера било нас је више. Седи народ уз пиће, те се тако шали и разговара. Господа за једним, а ми сељаци за другим столом. Почеше, као ово ми, разговор те о овоме те о ономе, докле некако дођоше речи и на те грмиће... Стадоше се читава чуда надовезивати. Једни се кунијаху да чуда има, други се смијаху томе — докле се иисар г. Пера и Ђорђе механџија ухватише за реч. И огшладише се: да г. Пера, када буде пред поноћ, одјаше на коњу до тих грмића, да ту остави белег, па одатле да се врати.... Мало затим, г. Пера узјаха коња и оде. Изађе сав онај свет, те га на вратима испрати. Он одјаха, а ми остадосмо да пијемо.... Прође један сахат, прође други сахат, ирођоше три сахата — њега нема. Још мало иа зора, докле ће тек г. Марко, други иисар, викнути: море људи, ово ће доиста бити неко чудо; два пута је досада. могао отићи и вратити се, него да тражимо човека.... Ђорђе викну: да се хватају коњи у кола. Потом седе са г. Марком, па одјурише грмићима... А и нас неколицина појахасмо наше коње, па за њима. Јурили смо све великим касом... Када бејасмо већ близу, угледасмо г. Перу писара, Беше већ свануло... Он сав блед, изнемогао, као да су га гује пиле. Једва да говори. Коњ под њим у голој води. Једва се вуче.... — Где си, ако Бога знаш -— викну му г. Марко... — Маните ме људи, ово је страшпа саблазн... проклет час када сам се кладио — једва проговори г. Пера Па стаде полако причати : како је мирно дошао до оних грмића; али, када је ту стигао, да су пред-а-њ изашла двојица, не зна је л'су људи или авети, иа га ухвате за руке; и онда са њим стану обилазити око оних грмића; он се отимао, али се сили није могао очунати; маши се руком, да ухвати ону двојицу, али руке прођу као кроз маглу; осећао је на себи терет ваљда од хиљаду кила, да, је све стењао, зној га пробио — али се оних авети пије могао курталисати. Водали су га тако биће два сахата, све по једном месту, докле се гхетли не чуше. А онда га пустише. Њему тек онда лакну, али је био сав у голој води. Чак кроз капут зној га пробио.... Верујем, браћо, сада у чуда — заврши г. Пера, па се стаде кротити... Г. Марко узе га к себи у кола, па се сви вратисмо механИ. — Бога ми... доиста чудо — прихвати Живота... —• Јест... ја сам све то очима гледао — настави Јагодинац. Ево и данас, после толико година, чим се замркне, нико не сме проћи крај оних грмића. Све то обилази преко поља варваринског. Истина, читав је сахат даље, али, брате, сигурније — Хм.. хе... хе.... хе.... — чу се од свију... — Оно... и ја знам једно чудо... управо аветињу — прихвати разводник Радоје Крагујевчанин — Хе... — Десило се у нашем гробљу... у Орашцу.... — Ко је видео ? — Ама, да чујете, иа да се камените... — Дедер... — Сиромах Нинко Шаренић... Из мога села. С њим се то десило... — Па дедер... дедер... иричај — иовикаше оиет сви... У тај мах шиљбок пред здањем зазвони. Знак да неко хоће у полицију. — Чекајте — прекиде каплар. Да видимо ко је.

Звоно даде знак ио други пут. Разводник изађе на поље. И одмах се врати натраг. — Шта је — упита каплар... — Еве а вети — викну разводник... Сви погледаше вратима. Врата се на караули широм отворише. Они сви поскочише на ноге. У собу уђе прво ноћни стражар, иекаква грдна људескера, Црногорац. За њим иђаше бојажљиво некаква женска прилика, сва у лицу марамом увијена, да јој се једва могаху очи сагледати.... — Јављам ти капларе — поче стражар свој рапорт — да сам ову женску ухватио на мојој линији-, да тумара око кућа. Три вечери пазим је, како се увлачи у капију Н.... Када ја пођем ближе, она побегне... Мени се чињаше — биће сумњиво... Иа се заверих, да је хватам... И Бога ми, ево је вечерас.... — Добар шићар.... море Мићо — ирекиде га каплар, па стаде загледати у доведену женску... — Божја ми вера... ухвати је... Но шћа да ми утече.... бруке моје онда .. Али ја за њом... трчи пуста као срна... но стигох је... Отима се... ја не дадох... Мољаше ме, преклињаше ме... плакаше... даваше ми дукат да је нустим — но ја не шћедох. Вјера и Бог... ево је власти ■— па како се нареди — Како сте госпођо... госпођице... шта ли сте ноче заједљиво каплар.... Женска прилика ћути. — Дедер... сејо... скини ту шалчину, да те веднемо — додаде разводник, завирујући са стране... — Како се зовеш — викну оштрије каплар... Она ћути. Изгледаше да плаче... — Скини ту шалчину, да видимо ко си — рече канлар и приђе да је одбради... — Јест... јест... да видимо — повикаше готово сви... — Ако Бога знате, браћо, не дирајте ме — поче она кроз плач. Немојте ме ништа нитати. Него, ако имате кога старијега овде, пријавите ме њему.... — Има члан — додаде етражар... — Онда ме јавите... — Али, и ја морам овде име да ти забележим настави канлар. Такав је пропис... — То нећеш, војниче, дознати, макар ме сву исекли... Ја ћу из гласа запомагати, ако будете ма шта више покушали.... — Охо.... хе... хе... — Ја вам кажем... — Па јави је члану... капларе... — додаде разводник. Нека он види, каква је ово прилика... — Да је јавим — рече каплар, и упути се дежурној соби. — Пођите за капларом — каза разводник жени, која се гушила у сузама... 2. — Каплар — зачу се глас с поља. — Напред — викнух из дежурне собе. Каплар уђе. — Шта је ? — Јављам покорно, господин члан, да је ноћни стражар са улице н привео овога часа у полицију једну женску, која је сва умотана, лице крије, име неће да каже; нашао ју је, вели, у капији господина