Policijski glasnik

БР0.7 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

167

II Хенриета ми често писаше. Била је принуђена на много смотрености. Због истражног судије! Она ми је писала: „Високопоштовани" ! Ја јој писах: „Внсокопоштована« ! Најзад. недеље протицаху, а она не беше нашла начина како да се еастанемо. Наједаред, једиога јутра, примих ово кратко нисманце: „Идућег четвртка узмите дижонски експрес који полази из Париза у 11 ч. 15, станица Блеси-Ба. БиКу тамо. с< Иикаквог другог објашњења. Али ја бејах толико заљубљен ! У четвртак, у пет часова у вече, сиђох у Блеси-Ба: То је последња станица где стаје експрес пре но што стиЈке у Дижон. Мало лево, на подножју стрме узбрдице, чекаху нека стара, жута и црвена кола. И кроз тесна вратанца од купеа, ја опазих нежни проФил Хенриетин. Једним скоком отрчах к њој. Она ми тајно стеже нервозну руку. II брзим гласом: „чувајмо се да нас неби иознали". Капетан Густав пуче од смеха: — Увек једно те исто, те добре среће. Шест часова железнпцом да би се чула реч: „Чувајмо се да нас не би познали® ! И даље! рече Луј уздишући. Ми не бејасмо сами у куиеу. Беше-ту неки трећи путник, весео, насмејан, добро дете. Он певушаше песму с каФаиских концерата, и изгледао је нријатан путник. »Задигните јаку од капута« ! рече ми Хенриета дршћући. И сама спусти свој бели вео, тако да нас не могу познати ни једно ни друго. Фијакерист иђаше и долажаше пред своје коње, када му мехапџија довикну: — Еј! Антоније? ви знате да се по вашем крају крије Есташ! Не илашите се, мала госпођо. Есташ је неки стари војиик који је у комаде исекао неку стару жену из Пујна, шест часова одавде. - Шта! крио се он или ие крио, полиција ће га ипак наћи!« одговори наш сапутник смешећи се. И он иеваше љуљајући се: Пе могу! пс могу Врсту размаћи! Хенриета се користи тренутком када он окрете леђа да ми шанне на ухо: „Особито ми немојте ни речи рећи" ! И од Блеси-Ба до Сен-сен-л' Абе (читава четири километра!) ми путовасмо, укрућени као- иреподобиици, не ногледавши се, не ироговоривши. Друг нам спаваше. III Луј застаде за тренутак. — Аа! пријатељи, настави он, ако икада будете имали љубавни састанак у селу, нека вас Бог сачува од Сен-сеп-л' Абе! У девет часова у вече, Хенриета и ја бесмо се најзад састали у њеној соби. Она ми се баци у наручја: »Како те љубим" ! говораше ми она. Ја је страсно притискох уза се... У истом тренутку нешто загрме у суседној соби. Неки бас певаше: Не могу! не могу Врсту размаћи! То ми престрави љубавно усхићење! — Говоримо тише, нрошапта она; зид је тако танак... Она то рече поруменивши, што је учини још дивнијом. Ја је држах загрљену, и сасвим тихо, врло тихо : »Ја сам тако срећан што те опет видим! Ја нисам живео откако смо се растали... Хенриета се полако предаваше моме миловању, када наједанпут она викну, скочивши: — Има нечега у зиду! Чујеш. То је као грицкање миша. Оиет наш сусед! Онај »којп не моЈке размаћи врсту®... Бушаше у зиду рупу сврдлом! — Никако се нећу усудити овде остати! рече ми сасвим тихо Хенриета, која дрхташе од страха. Трудих се да је умирим, да будем речит... убедљив. Готово уснех. Постаде љупка и умиљата. Бесмо угасили плачљиву свећу која нам светљаше. Сасвим близу једно другом, ми уживасмо слатку милину забрањеие и додељене љубави, када један глас повика : »Умакао из собе с< ! Ту се одлазило, долазило, беше ту тутњаве, граје, усклика »ах (< ! и »ох® ! као да читав један батаљон пребпваше у механи. — Ах! Боже! повика несрећна Хенриета, наћи ће нас заједно !... Пропала сам ! — Ничега се не бој. Ја ћу побећи. — Како ?

И, одиста, ходник беше иун света. Вере ми, ја се не устезах. Соба беше на доњем боју. Отворих прозор и скочих у двориште. Бејах већ у малом врту који се иружаше иза штале, кад ми једна рука паде на раме. И звонки глас једнога жандарма рече ми: »Есташу, у име закона, ја вас заустављам® ! IV Сматраху те за убицу! новика Густав трештећи се од смеха... — Потпуно. — Но теби је требало само рећи... — Шта рећи ? Иравда је Француска јединствена у свету. Код ње се расуђивање зове безобразност; ћутање, двогубост ; а логика, предумишљај. До доказа о иротивном, ја бејах нрави правцити Есташ. Онај Есташ који је на комаде сасекао неку стару жену! Тако ти бејах дошао из Париза да уживам сласти једне л.убавне ноћи... И затворише ме у једну шталу са жандармом на стражи пред вратима! У зору, нова казна. Пешачих до Дижопа (седам километара)! са лисицама на рукама и под сунцем као олово. У својој несрећи, имађах једну утеху. Нико ме није видео да би ме могао казати Хенриети. Не зна се да смо се иознавали, и она неће бити неспокојна. Не мари. Добро ми испаде љубавни састанак! Стигав у Дижон, чух да ћу бити стављен у оделит затвор. Отуда бих изашао да цредстанем г. Ф..., истражном судији. Сопствени муж Хенриетип! Од првог ногледа га оцених; човек крут, опор, уображен, глуи. — Ви тврдите да нисте Есташ ! — Нисам ! хиљаду пута нисам ! — II да сте ви г. Луј. М...? — Да! — Онда, шта сте радили у Сен-Сен-л Абе-и ? Ја му међутим не могадох рећи: »Био сам са вашом женом <( ... 'Кутао сам. — Ја се пикада не варам! изговори он оштро. Сутра ћу имати чиме да вас натерам да нризнате! II метВуше ме опет у засебан затвор где остадох три дана и три ноћи. Тешио сам се мислећи да ће ме Хенриета наградити за моје јунаштво. Зар се ја нисам жртвовао због ње ? Четвртог дана у јутру, видех где улази у моју тамницу г. Ф..., поставши изненада пријатан и љубазан. — Колико вам извињења ја дугујем! рече ми он. Ви сте одиста г. Луј М... Убица је затворен. Ухапшен је у мрачну тамницу до ваше. Глете! чујете ли? Неки бас певаше: Не могу! ие могу Врсту размаћи! — Ево шта нас је преварило, продужи г. Ф. Знађасмо да је Есташа пратила његова љубазница, нека л^ена рђава владања. Изгледа шта више да је она у Сен-Сени била у исто време када и ви. Јесте ли је видели? Да ли бисте могли дати њен опис? Тражио ми је опис своје жене! — Свакојако сутра дан то створење беше игпчезло. Молим вас, још, да примите све моје извине и да ми учипите част бити код мене вечерас на вечери. Представићу вас г-ђи Ф..., која ће бити очарана кад вас уггозна... Најзад, убица је затворен. Никад се не варам. — Но! прекиде га капетан Густав, свршено је како се само може пожелети. Везан мужем, могао си опет видети жену. — Чуј крај. Те вечери, одиста, вечерах код г. Ф... Хенриета изгледаше као и обично. Доста хладна, ипак. После вечере, када ми донесе кафу, она ми рече сасвим тихо: — Збогом, господине. Ја вас се гнушам. Она је била толико страха претрпела, да ми није никада опростила... И ето, драги пријатељи, шта се зове добра срећа!

. МЕЂУ УБИЦАМА Андрија ИвановиБ Пануцјев (СВРШЕТАК) III. Харамбаша. »Паклин моли да се може разговарати,® писаше, у нола избрисано, словима на увијеној прљавој цедуљици, коју ми газдарица беше предала са речима: