Policijski glasnik

ВР0.1 23 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК -181

Његов је живот текао без догађаја и без икакве наде. Чак се у њему није могла развити ни снособност за сањање, јер није био особито славољубив. У својој двадесет ирвој години ступио је у радњу Ла Биза и Комп. и више је није остављао Године 1856. изгубио је свога оца а после три године умрла му је и мати. Од тада је само један једини пут променио стан и то 1868. г. када му је газда повисио кирију. Свакога јутра у шест часова уплашио би га његов будилник оним ужасним скандалом који проузрокује откачени ланац. Два пута, пак, године 1866 и 74 бејаше се механизам покварио, ма да он томе није знао узрока. Он се је обукао, наместио своју постељу, почистио своју собу и избрисао своју столицу и свој намештај. Цео тај посао трајао је сахат и ио. Затим је изашао из свога стана, купио је земичку у пекарници, чијих је једанаест сопственика познавао, и, потом је одлазио у канцеларију штрпкајући уз пут мали хлебац. Тако је цео свој живот преживео у оној мрачној канцеларији. Бејаше ступио као шегрт господина Бримана, надајући се да ће некада добити његово место. То место бејаше и добио и од тадане очекиваше ништа више. Све оне успомене које другим људима у току њихова живота остану, њему бејаху непознате. Живот му је био монотон, не имађаше никакве веселе или трагичне љубавне односе, никаква пустоловна путовања, у кратко ниједан од свих оних случајева коју има једна слободна егзистенција. Дани, недеље, месеци, времена, године бејаху истоветне, У исти час свакога дана устајао је из постеље, излазио је, долазио у биро, ручао, опет одлазио у биро, враћао се, вечеравао, легао у постељу и никад се иије прекидала монотона истоветност његових делања, доживљаја и мисли. Пређе је виђао' у своме малом, округлом огледалу, које му је остало од његова претходника, плаве бркове и леио очешл,ану косу; сада је сваке вечери пре спавања виђао у истом огледалу беле бркове и ћелаву главу. Четрдесет је година тако протекло брзо, празне као један једини жалосни дан или као часови ружне ноћи! Четрдесет година а да му није ништа остало, бар само успомена, или каква песрећа после смрти његових родитеља. Оне вечери Лера, засењен пурпуним сјајем сунца којеје залазило застаде изненадно на улици пред својим вратима, и место да оде своме стану, хтео је пре вечере да се мало прошета, што је чинио четири или пет пута преко године. Он стиЈке до булевара где је била читава река од људи под расцветалим дрвећем. Било је то пролетње вече, једно од оних топлих благих вечери, које нас опија и раздрага. Лера је ишао ситним корацима као што то чине стари људи; његово око се радосно сјајило и он је био срећаи у општој радости коју је изазвало ово пролетЉе вече. Доспео је до Јелисејских пољ>а и, одушевљен дахом младости који је у ваздуху био, продужи свој пут и даље. Цело се небо блистало. Тавна маса тријумФалне капије у позаднини сјајнога неба бејаше се издигла и усправила као некакав див у ватри. Када стари књиговођа бејаше стигао пред тај огромни споменик, осетио је глад и уђе у једну каФану да једе. Вечера, која му бејаше постављена на пољу, састојала се из пилећине, салате и шпаргле; господин Лера већ одавна није тако вечерао. За време јела попио је пола боце финог бордовског вина, затим је попио шољу каФе, што је врло ретко чинио, и најзад још једну чашицу ф -ина коњака. Када бејаше платио осећаше се са свим весео и распожен, а мало и пијан, као да се преобразио. Он рече себи: То је било добро вече; сад хоћу да процужим своју шетњу и да одем до уласка у Булоњску шуму. И он иђаше даље. Паде му на памет једна стара песма коју мује једанпут певала нека његова сусетка. Он је те четири строфе певушио бесконачно и почињао опет из иочетка. Над Паризом се бејаше спустила ноћ, запарна, бескрајна ноћ. Лера је ишао стазом Булоњске шуме и следовао колима,

иолима која су мимо њега пролазила. Са својим упаљеним Фењерима пролазили су Фијакери мимо њега један за другим, тако, да се свакога тренутка могао видети загрљени пар, жена у белој хаљини и човек у црном кануту. Била је то дуга љубавна процесија под звезданим небом. Кола за колима су долазила и одлазила и у њима сеђаху парови, неми, једно уз друго стиснути, изгубљени у усхићењу, дршћући од љубавне жудње и очекивања скорога загрљаја. Топла ноћ изгледаше да је пуна пољубаца, који су се около лепршали и лебдели чинећи својим дахом ваздух сладак и ватрен. Сви ти људи, који се држаху у загрљају, које је опијала једна жудња и једна мисао дисали су из себе Формалну љубавну грозницу. Сва та кола пуна пољубаца испуњаваху ваздух нежним и узбуђеним осећајима. Лера је сада ишао мало лакше и најзад је сео на клупу да види како поред њега пролазе кола у којима сеђаше љубав. У исто време седе поред њега и нека жена, приближи се са свим њему и ослови га: — Добар дан, мали. Он не одговори. — Буди љубазан, срце моје, видећеш да сам ја врло красна. — Он рече: — Ви се варате. Али она метну своју руку међу његове. — Та немој бити луд, саслушај ме! Он устаде и удали се тужан и невесео. Сто корака даље приђе му друга жена. — Зар нећете да седнете мало поред мене, дражесни млади човече ? Он јој рече : — Зашто ви управо водите тај занат? Она се усправи нред њим и рече са свим промењеним, суровим и пакосним гласом: — Господе Боже, та ја то не чиним ради свога задовољства! Он је упита својим благим гласом : — Али шта вас ириморава на то ? Она замумла: — Мора да се живи, ето то је та несрећа. И певушећи удали се. Господин Лера застаде упрепашћен. Дођоше и друге жеиске које су га ословљавале и мамиле. Све га је више и јаче обузимала нека туга, неки бол. Опет је сео на клупу; и кола још су непрестано пролазила. —• Боље би било да нисам дошао овамо, мишљаше он, ја сам се сасвим изменио и преобразио. Поче премишљати о тој љубави; о оној за новац и о овој из страсти, поче мислиги на све оне плаћене и својевољне пољупце, које је видео. Љубав! Он у своме животу бејаше имао случајно само две или три женске, јер му његова средства не допуштаху никакве екстраваганције. Помишљао је на живот који је он проводио, на живот који се тако разликовао од живота свих других, на свој тужни, жалосни, моногони пусти живот. Има створења која заиста немајусреће; и изненадно као да се густи вео исцепао и смакнуо са његових очију угледао је он и упознао беду, безграничну, јединствену беду своје егзистенције: Беду која је стајала за њим, садашњу беду и беду, коју је још имао пред собом. Последњи дани као први, ничега нема пред њим, ништа за њим, ништа око њега, ништа у његовом срцу, ништа није било његово! Ништа! Ништа! Вожња на колима још је непрестано трајала, он је још једнако посматрао како долазе и ишчезавају два нема загрљена бића при брзом пролазу отворених кола. Изгледало му је као да је цело човечанство, опијено радошћу, весељем и срећом. деФиловало пред њим и само је он био усамљен, — сасвим сам, не могућн ништа друго него само да их посматра. — Он ће и сутра бити сам, он ће увек бити сам, усамљен ниједан други човек није! Он устаде, пође неколико корака напред и седе опет изненадно на најближу клупу као да се бејаше од дуге шетње уморио.