Policijski glasnik

БРОЈ 25

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

195

И према томе тврђење оптуженога да је он ових 49 комада акција од приватне тужиље купио 1897. године и то: без икакве законске формалности, не може остати, јер се нико други не појављује са ма каквим нравом полагања својине на ове акције сем приватне тужиље, којој међу тим и сам оптужени признаје право својине на исте акције — од које јз она по његовом тврђењу на њега пренела и то, што је најглавније, без икакве Формалносги, коју закон за пуиоважну признаје. Сем овога и из писма оптуженога од 29. Јуна, које је писао сину приватне тужиље — Томи, видп се, да оптужени признаје. да је од банчиних акција приватне тужиље наплатио купоне. јер вели: »од оних акција које ја имам (а то су по његовом признању 49 акција ЕГарод. Банке, а за које се на иретресу бранио, да их је од приватне тужиље купио), ја сам наплатио купоне, који износе 382. дин., »са том сумом одобрио сам мами (приватној тужиљи) од њенога рачуна « т. ј. одужио је новцем, добијеним новцем од купона акција тужиљиних, рачун њен у његовој радњи. А да су те утајане акције својина тужиљина утврђује се и сведоџбом сведока Николе Стојановића, који тврди, да је тужпља дала оптуженоме извесне акције на послугу, а сведок В. Аћимовић тврди, да је зет тужиљин тражио од оптуженога реверс за узете акције тужиљине. Сем наведеног у разлозима пресуде првостепеног суда против оптуженога да се лажно брани, што чини околност из тач. 1. под б. §. 238. крив. суд. пост., за ову околност стоји још и то : тврђење оптуженога да је приватној тужиљи остао дужан 10.500. дин. од иозајмице, а после, да јој је ту суму остао дужан од куиљених ирвих акција. Тако исто, да је купоне наплаћивао од акција тужиљиних, а новац од наплаћених купона задржавао за измирење свога потраживања од тужиље, (као што се види и из његовог писма), а пре тога вели, да јој је дао купоне, да их тужиља наплати за рачун свога примања од њега. А најјаснији доказ, да се оптужени лажно бранп, служе прилози у акту № 6157., и то: „Уверење цес. краљ. дирекције мале лутрије", којим сетврди: да није било извршено никакво вучење од 4 до 15 Аирила 1897. године (по новом) код бечке мале лутрије (БоМо), а по уверењу комесара београдске жељезничке полиције оптужени Коцић се баш у то време од 23. Марта (4. Априла по новом) до 3. Априла (15. Априла по новом) 1897. год. бавио у иностранству,. дакле и у Бечу. И према томе неистинит је навод оптуженог, да је он на тој лутрији добио 5.000. динара." По жалбама бранилаца оптуженога и државног тужиоца Касациони суд је оценио пресуду Апелац. суда, којом је одобрена пресуда првостепенога суда, а по којој је опт. Коцић осуђен, па је као закониту и оснажио решењем својим од 0. Јуна ове године № 5.417. Саопштио В.

Једновремено са завршетком горње расправе, коју нам је предао наш уважени сарадник, ми смо за овај број спремили били да донесемо у иотери и ову слику осуђенога Коцића, али при склапању листа стиже глас да је он већ ухваћен у маџарској вароши Оршави која постоји на доњем Дунаву. Сад су предузете мере дипломатским путем да се по међународној конвенцији о издавању криваца ухваћени Драгољуб преда нашим властима на издржање досуђене му казне, од три године затвора. Кроз десетак, петнаест дана биће свршено са тим преговорима, и аустро-угарске власти предаће га Управи града Београда, која ће га спровести управи пожаревачког казненог завода да тамо досуђеиу казну издржи.

ОПШТИНСКИ П00Л0БИ Суђење по грађансгсиш споровима а, тужба Суду општине ритопечке На Митров дан прошле године, купио сам од Велимира Нииковића, земљоделца овд. ливаду звану Дуго Поље за 90 дин. с тим да ме за два месеца иа исту убаштини. Овакву погодбу закључили смо пред Милотпем Васићем и Николом Петровићем и ја сам одмах новац положио, а он ми је дао признаниду потписану од стране Милошеве и Николине, јер он није писмен. Подносим ову признаницу. Како Велимир ии до данас није хтео на купљено имање да ме убаштини, то сам иринуђеп тужити га томе суду као надлежиом, да ме својом пресудом на ово купљено имање убаштини, како би на основу исте могао и уредну тапију добити. За доказ да сам имање купио нодносим признаницу и молим суд да испита на њој потписане сведоке који ће моје тужбене наводе потврдити. Основ тужбе продаја и куповина непокретног имања. Вредност тражбине 90 динара Доказ иисмен и сведоци 30. маја 1900. год. Ритопек. Марко Мандић, земљ. №. . . Завести тужбу, по наплати таксе, а затим одредити рочиште, на које позвати обе парничне стране и сведоке, када ће се спор извидити и извршити. 30. маја 1900. год. Ритопек. Председ. суда. б., белешка Рађено у суду општине ритопечке, 5. јуна 1900. год. Белешка по спору Марка Мандића, земљод. овд. извиђали су Председиик суда Кметови Бележио писар за испуњење уговора о продаји и куповини. Вредност тражбине 90 дин. Доказ писмен и сведоци. На данашње рочиште дошли су парничари. Ту су и сведоци. Прочитана је тужба. Тужилац оста у свему при истој. Моли суд да испита сведоке, на које се позвао. За данашњи предстанак тражи пет динара. Тужени рече: Не признајем да сам моју њиву у Дугом Пољу иродао тужиоцу, нити би то могао учинити, јер ја немам онолико земље, колико закон тражи да се земљоделу продати не може. Када то стоји онда га не бих могао ни убаштинити. Молим суд да тужиоца одбије од тражења као неумесног. Тран;им дангубе три динара. Испит сведока I Милош Васић, земљоделац, стар 32 године, способан за сведока, на питање суда каза: На Митров дан прошле године био сам у механи ритопечкој. Ту је био и тужилац и тужени. Тужени се жалио, како му је липсао во и како нема запреге, наводећи како је принуђен да прода нешто од имања те да купи вола. Тужилац му је тада казао, шта би продао а овај му одговори : »Па ето, Марко, да ти продам ливаду у Дугом Пољу она је и онако опасана твојим имањем«. И тада су се погодили за 90 динара, с тим да је Велимир дужан купца Марка убаштини за два месеца, и Марко му је тада одмах новац у 90 дидинара положио. Написали су тада и признаницу о пријему новца и о признању ове продаје, у којој је било означено и то, да је Велимир Марка дужан па купл:>ену ливаду убаштинити за два месеца. Како је Велимир неписмен, то су умолили мене и Николу Петровића, те смо се на исту као сведоци потписали. На ово ћу се заклети: Дангубе тражим два динара. Када му је показана признаница, коју је тужилац за доказ поднео он рече: Јесте, то је та признаница и потпис на