Policijski glasnik

ВРО.Ј 2(5

ГШЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

205

Он остави дете од четрнаест година, и удовицу, сестру моје матере. Она дође са малим да станује код мог оца, на нашем добру Беријон. Не можете замислити како беше чудноват и како беше пре времена сазрео тај мали Сантезац. Рекао би човек да је сва нежност, сва узбудљивост његова рода пренета на овога, последњега. Сневаше непрестано и шеташе се сам, за више часова, једном великом алејом брестова идући од замка до шуме. Ја посматрах са свога прозора тога сентименталнбг гамена, који озбиљно корачаше, с рукама на леђима, погнуте главе, и кашто се заустављаше да подигне очи као да би вндео, и премишљаше, и осећаше оно што није за његове године. Често би ми после вечере, за јасних ноћи, рекао: »Хајдмо сањарити, ро^ако...® И ми одлажасмо заједно у парк. Он се заустављаше испред пропланака где трепераше она бела пара, оно бледо белило којим месец испуњава пољанице по шуми; и он ми говораше, стежући ми руку: „Погледај, погледај. Али ти ме не разумеш, ја то увиђам! Кад бп ме ти разумела, ми бисмо били срећни! Да би се то појмило, ваља љубити!" »Ја се насмејах и загрлих га, тога гамена, који ме обожаваше до лудила. И често, после вечере, он би се посадио поред моје матере: »Хајде, тетка, рекао би јој, причај нам љубавне историје." И моја мати, из шале, приповедила би му све легенде његове Фамилије, све страсне авантуре његових предака; јер их се знало хиљаде, истинитих и лажних. И свет их је ценио тога ради, и то је сатрло те људе: они се упињаху. сматрајући то за славу, не допустити да пропадне тај глас њихова дома. Мали скакаше од радости, слушајући те нежне и страхотне приповетке, и кашто би ударао рукама понавл.>а}ући: в И ја, и ја, ја умем бол^е љубити него сви они! (( Отада, он ми се удварао, плашљиво и толико нежно и умиљато да је то било смешно; свакога јутра имађах ново цвеће, и сваке вечери, пре но што оде у своју собу љубио би ми руку промрмљавши: »Ја те љубим! <( Ја сам погрепшла, много погрешила, и ја због тога још непрестано плачем, и зато сам испаштала целога свог живота, и остала сам уседелица, — или још боље, ја сам остала као вереница — удовица, његова удовица. Забављах се том дечијом нежношћу, узбуђивах се шта више; бејах према њему кокета, гледах да га очарам, као поред човека, бејах умилна и неверна. Залудих то дете. Беше то игра за мене, и пријатна забава за његову и моју матер. Вило му је четрнаест година! Замислите! ко би дакле могао озбиљно узети ту страст! Грлила сам га колико је хгео; писах му чак љубавна писма која читаху наше матере; и он ми одговараше писмима, ватреним писмима која сам чувала. Он мишљаше да је тајна наша љубавна интимност, држећи се човеком. Били смо заборавили да је он Сантезац. То је трајало близу годину. Једне вечери, у парку, он паде на моја колена и, љубећи са бесним узбуђењем доњи део моје хаљине, не престајаше понављати : —■ Ја те љубим ! Ја те љубим умирући за тобом ! Ако ме будеш икада преварила, чујеш ли? Ако ме будеш оставила ради ког другог, учинићу као мој отац!... Иа додаде снажним и дршћућим гласом : — »Знаш ли ти шта си учинила?« Затим, како ја остадох пренеражена, он устаде, и подижући се на прсте да би ми доспео до ушију, јер ја бејах већа него он, иснева моје име, моје крштено име: »Женевиева! (( гласом тако љупким, тако умилним, тако нежним. да ме сву прође језа; ја протепах: — Хајдмо кући! хајдмо кући! Он ми не рече више ништа и пође за мном; али, кад би на предњим степеницама, он ме задржа: — Знаш, ако ме напустиш, ја се убијамГ Ја разумех овога пута да сам била сувише далеко, те постадох обазрива; како би ми он могао једнога дана чинити пребацивања, ја одговорих: — Ти си сада за шалу сувише велики, и одвећ млад за озбиљну љубав: очекујем. Држах да сам тако постала слободна. У јесен га дадоше у завод. Када се идућег лета врати,

ја сам имала вереника. Он увиде одмах и за осам дана беше тако замишљен да се ја врло узнемирих. Деветога дана, ујутру, приметих, устајући, једну малу хартијицу, ућушнуту испод мојихврата; дограбих је, отворих је, прочитах је: м Ти си ме напустила, и ти знаш шта сам ти рекао. Моју смрт ти си заповедила. Како ја нећу да ме ко други нађе него ти, дођи у парк, право на место, где сам ти рекао да те љубим, и погледај у ваздух". Осетих као да постајем луда. Брзо се обукох, и отрчах на опредељено место. Његова качкета из завода беше на земљи, у блату. Беше целе ноћи падала киша. Подигох очи, и приметих нешто што се у лишћу љуљаше, јер беше ветар, дуваше јак ветар. Што сам опазила беше тело његово. Не знам више шта сам после тога радила. Морала сам се, најпре, можда онесвестити, пасти, затим трчати ка замку, освестих се у постелж, с матером на мом јастуку. Помислих да сам све то сневала у страшном бунилу; промрмљах: »А он. он, Гонтран ?... (( Не добих одтовора. Беше истина! Нисам смела да га опет видим; али затражих неколико влакна од његове плаве косе: ето их... ето...« III. II стара госпођица испружи своју дрхтаву руку очајним гестом; затим се више пута усекну, убриса сузе и настави : „ Покварила сам просидбу... не казавши зашто... и остала сам увек... удовица тог детета од четрнаест година". Затим, њена тетка паде на њена прса дуго и горко лијући сузе; и кад се оде у собе да се спава, један дебели ловац кога она беше потресла шапну на ухо своме суседу: — Зар то није иесрећа бити до тог степена сентименталан ?

ИЗ МЕМОАРА ЈЕДНОГ БЕЧЕОГ ДЕТЕКТИВА Псето, г^рад^љивац у ^е>љезнАчг^ом возу. Вечерњи воз остављаше Беч. — Путници са воза поздравише се још једном са својима, који их испратише. — Локомотива крену. Воз поче да јури поред кућа главне вароши, док се на послетку не изгуби и последња кућа. Пламенови варошког осветљења губише се и појављиваху се, за тим настаде густа тама, воз је летео кроз пусту, црну ноћ. Путници, особито они у колима прве и друге класе, наместише се удобно, у колико допушташе простор одељења у жељезничким колима. Сви су пружали кондуктеру бакшиш, само да добију засебно одељење, како би могли мирно спавати — Ну кандуктер не могаше сваком жељу испунити, јер брзи воз беше препун, тако да се четири и пет иутника задовољише једним одељењем. Завесе на прозорима спуштише, да не би добили још које! "госта у своје одељење, па ако би ипак на којој станици ко год ушао, гледали су га попреко, јер им нарушаваше ноћни мир. Локомотива избациваше из димњака постепено густ дим, варнице искакаху и падаху у снег, који беше наслаган са обе стране жељезничког пута. Жељезничка кола дрмаху се и путници никако да дођу до жељеног мира. Ускоро постаде то дрмусање монотоно, загушљив ваздух .и дим од дувана уједаше за очи; очи се заклапаху, али то беше само дремање. никако спавање. Воз је јурио све даље. На станицама неки путници изађоше из воза, нови уђошо. Они, који беху у возу уморно отвараху очи, да виде своје нове сапутнике, па опет продужише спавање. Тако прође и ноћ. Полагано поче да свиће. Ноћне сенке губише се, сад се појављиваху села и шуме, брда и долиие; освану дан и локомотива јурила је даље и приближиваше се крају свога пута. — Путници се сиремаху за излазак. На лицу им се видела уморност и сваки је хитао, да напусти своју малу одају, у којој беше за време путовања. Увек једна и иста слика на жељезници, непрестано улажење и излажење, увек једно те једно. —