Policijski glasnik

308

БРОЈ 40

да у колико могу помогнем окривљеноме. Ко може да зна тајне узроке што су нагнали несрећника да тај грех учини и да клизне са правога пута ? Бог нека му суди за то дело који је најправеднији судија, а ја одустајем од своје оптужбе. После ових речи настала је бурна сцена. Пријатељи и остали дивили су се узвишености Бољинскога, а суду није остало ништа друго него да Тома Шнајдера казни са једанаест месеци затвора. Опште презрење ишло је од уста до уста и сви су грдили и проклињали злочинца, кад су га спроводили, а племенитом госи сви су честитали и дивили му се. Кад је кривац прошао поред њега он му је дошапуо : — Од данас за 11 месеци ми ћемо се видети, драги тасте! * * * Од тог времена честити Болињски сасвим је понова преустројио своју огромну радњу. Каву је друкче набављао, а основао је и Фабрику сахарина. Мањак од прошле године двојином се надокнади у овој и 31 децембра честити Самуел Болињски је са највећим задовољством прегледао биланс радње, који му је поднео нови касир. Потонув у мисли није ни приметио кад се врата отворише и на прагу се појави Том Шнајдер. Коса његова била је зачешљана по моди која је као прописна у казамату владала т. ј. кратко, лица бледа, али иначе присебан и одмерен. — Ево ме госп. Болињски и, молим не само свечано него и с правом за руку ваше ћери Марге. — Јесте ли ви при себи, Томе Шнајдеру? — Допустите, али наш споразум, моје право и Јаков... узе говорити Том. — Драги Шнајдеру, историја са Јаковом из Старога Завета требала вас је научити памети да се те ствари без писменога не раде. Али пошто сте тим ноказали да сте лакомислен трговац, јер о том споразуму немате никакво гшсмено т. ј. уговор то вам не могу дати своју кћер. — Али, молим... ја... Но у том тренутку он је већ био пред вратима, која су се одмах за тим пред носом његовим затворила. И звиждућући закључи свој несрећни биланс..

ОТРИЦ И ОИНОВАЦ ПРИЧА Мапе Виегг1ег 4е НаирI У парискоме предграђу у једној собици некој на тавану избијао је сат поноћ, а за грубим швом се је још занимала жена од чегрдесет година. Та је жена морала бити у своје време лепа, али су јој мука и невоља нарушиле праве црте лица, те је то благо лице тако изражавало дубоку тугу, да је свако морао осећати према њој сажаљење, ко би је видео. У једноме је углу на сиромашноме кревету лежало дете једно од десетак година; имало је, мора бити, мучан сан, јер је овда онда испрекиданим гласом промрљало: — Хлеба, мајко ! Гладан сам ! Кад би ове речи чула жена, њој би увек потекле крупне сузе из очију, низ образе. Она би их убрисала па би опет и даље радила, бацивши очајан поглед на младога човека, који је седео спроћу ње. Овај је био обучен као најсиромашнији раденик, а као да су и њега мучиле тужне мисли. Када изби поноћ, он се прену из заноса, па, стиснувши песнице, рече: — Ах, јадна моја стрино! Зашто не могу више да зарадим ? Зашто је допустио мој стриц, да га заведу они проклети беспосличари, који само знају да одвраћају од посла поштече раднике. Ми бисмо двојица могли толико да радимо, да бисте се могли обогатити. Сиромах Хенрих не би гладовао. Узео сам за недељу дана унапред и сада ми ваља чекати више од осам дана, да бих вам могао донети што новаца. — Хвала ти, Евђеније, дете моје, рече а;ена; ти чиниш све што можеш, да би нам помогао, па ми је врло тешко, што смо ти на терету. Ну немој за то сувише строго да осуђујеш

свога стрица; видиш, срце му је добро, само му је глава слаба, поводи се за неваљалим друговима... — Ја сам гладан! о! гладам сам! опет промрмља дете. И ако се трудила да задахне свога синовца резигнацијбм, ипак није могла да задржи потмуо уздах. — Боже! рече; ноноћ је прошла, а он се не враћа. Никада није остао тако дуго. Само да му се није десила каква несрећа. Ја сам мислила, да су у поноћи крчме затворене све до једне. — 0, рече Евђеније горко, сталне муштерије имају повластице, а по несрећи, мој је стриц сада стална муштерија. Да је се хтео оставити својих нових добрих пријатеља, могли смо срећни бити. Господар ми његов јуче рече, да би стрица драге воље опет примио у радионицу, само кад би обећао, да ће се оставити неумерености. Јадно дете, које је лежало на кревету, са свим се разбудило, своје омршавеле руке метнуло на груди, па упрло очи у брата, као да је у по грозничава заноса хтело да му схвати речи. Мати даде очима знак младићу да ћути. Ма колико отац крив био, требало је крити од његова детета. — Бар да сам свршила овај посао, могла бих дати Хенриху парче хлеба. — А јесте ли ви данас ишта окусили, упита раденик. — 0, ја, ја нисам гладна, одговори она покушавши да се насмехне, што је још више дирало, него ли и саме сузе. — Не помаже ту говорити; томе ваља учинити крај! узвикну Евђеније, изгубивши све стрпљење. Идем да потражим стрица, и рећи ћу му да је његово понашање... Стрина му прекиде реч погледом, који је била управила на дете. — А, да! гунђао је он; не треба дете да зна... колико се он стара за њега! За час поћута, па на један пут рече: — Нешто ми паде на ум, стрина! Чекајте мало, видећемо, да ли ћемо успети. Па не говорећи више, сиђе низ степенице, прескачући све по четири степена. Када Евђеније изађе на улицу, упути се једним маденим вратима у углу улице. На та врата куцну необично, и њих невидовна иека рука опрезно отвори, па сурови неки глас изнутра запита: — Шта заповедате? Ми не примамо никога после поноћи. — Е да, пустите само; наши смо! рече Евђеније и жестоко гурне врата, те без икаква даља устручавања у^е у прљаву собицу, једва осветљену двема свећама, које су се димиле и врло ружан смрад растурале. У тој су соби пили, -певали и препирали се шест људи, више но у пола пијани. — Опет он! викну један од њих, када виде да Евђеније уђе; смем се опкладити да си дошао да ми попујеш, момче, а? Па ви и не знате, рече он и окрете се осталоме друштву, да смо ми променили улоге. Ја сам неваљалац,а мој је синовац дошао да ме посаветује. Ове су речи биле примљене општи.м смехом, који је Евђеније слушао ништа не говорећи. — Али знаш, продужи стриц падајући у ватру, хоћу одмах нешто да ти кажем, а то је, да нећу да будеш мој стражар. Већ сам толико порастао, да могу сам да опстанем; за то ћеш ми учинити љубав, те ћеш ме оставити на миру, и нећеш се више плести у оно, што те се не тиче. А знам шта хоћеш да ми кажеш. У кући немају ни кршне паре, је ли ? Дете је гладно, нека плаче! Ех! Зар ти мислиш да је мени мило слушати све то ? Па што им ти не даш новаца, када си раденик и мудрица, који се никада не весели. Ти треба да имаш новаца као плеве! Дела, Евђеније, када си већ ту, хоћеш ли нам што платити ? На ово питање Евђеније удари грохотом у смеј, па поче викати таквим гласом, да му стриц уздрхта и укочи се од чуда. — А, а! Ти ми се, стриче, ругаш, па би и право имао за оно што је било; али сад је што друго ; нисам ја више мудрица, већ сам сада увидео да сам био будала. Шта, ја, млад човек, који имам да се бринем само за себе, па да најлепше своје године проводим у радионици, да цркавам од посла, у место да пијем, и да се веселим са браћом 9 Јесг ја! Помис-