Policijski glasnik

/ 82 ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК ВРОЈ 10 и II

свим склизнути до краја. Двадесет пута спуштао се нож све ј до два цола, близу Ласенерове главе! Очајиичким иокретом окреге Ласенер главу да би видео нож. И у томе гренутку паде нож — и у корпу се откотрља глава песника убице, једне чудновате психолошке загонетке, о ко.јој јогл има да да своју реч криминална полиција. С немачког Д. В. В.

УБИЈЕНА СЛИКА ИЗ БЕРДИНСКОГА ЖИВОТА од Артура Цапа Једнога дапа шетао сам се тако званом „Комуникацијом на новој капији." Прилично времена нисам ишао тим путем, и зато је некако чудновато утицао на мене стари варошки зид, тај остатак старога Берлина, усред новога Верлина и његових дивотних грађевина, усред бурнога великоварошкога кретања. У том се приближих једној капији, које се не сећах да сам пређе видео. Погледам кроз њу, и изненађен станем. Као мали рај била је иза тога опалога, старога, непријатнога зида: пријатна, брижљиво негована башта, а у врху њеном нова, лепо сазидана кућица — не тако висока, нити у стилу модерних великоварошких зграда; личила је више на дражесну сеоску кућицу: идила у срцу Берлина, Па шта је то било? Колико ја знам, то је земљиште припадало општини, и по свој нрилици да ће бити каква службена зграда. Али откуда тај сеоски стил, та лепа укусно однеговаиа баштица? То баш ни најмање није чинило утисак какве службене зграде. Погледам около себе, неће ли ко проћи да ме обавести, али никога не беше на томе маломе живоме месту. Погледам канију; мора бити ма каква знака на тој кући. И заиста! Поред капије на зиду беше прикована обична блехана таблица, на којој је било црним словима написано: »Краљевски полицијски комесаријат за нађене лешине." Целим Ми телом прође ладна хладноћа. Дакле последње скривалиште сиромаха и бедника, којима је терет живота био толЛко тежак, да га винге нису могли сносити, те су сами скочили у смрт, па овде донесени, да им се прегледају телесни остаци! Та тиха баштица са миомирним цве^ем, та пријатна кућица и таква њена служба — какав контраст! Нисам се много журио. Оно, што сам имао тога дана да свршим, није било тако хитно, и оставим га за сутра. Решим се да посетим ту кућу. Оријентујем се брзим погледом: лево су биле канцеларије, а у средини су била једна врата са тако званим слепим прозорима. Ту је по свој прилици био улазак за одељење, у коме су биле изложене нађене лешине. И збиља сам добро предви,ђао. Кад сам отворио та врата и прешао једне мале степенице нађем се неком врло чисто и добро вентилованом простору, чији је иод био од камена. Јаким стакленим зидовима подељен је био тај простор на два дела. Иза стаклених зидова било је једно туце од малих одајица, у које је улазак био могућан само с друге побочне стране. За тренутак сам застао на ирагу те чисте и светле одаје гешко уздахнувши. Како :ће ми се страшан изглед указати пред очима за један тренутак! Но ипак, можда су одајице празне? Приђох ближе. Три су одајице биле пуне. У првој је била лешина некаквог тридесетогодишњег, елегантно обученог човека. На свакој лешини била је службена забелешка, и на његовој је гласило, да се сам убио пред вече испред Тиргартена, и то револверским метком у слепо око. Новчаник, прстење и сат, које је нађени имао при себи, налазе се у биро-у комесаријата на углед. Црте лица овога самоубице биле су Фине и интелигентне. Ну ипак се на њима могао ирочитати претрпљени бол. Обична га несрећа и оскудица поуздано није отерала у смрт. Можда је узрок био несрећна љубав? Не, ипак не! У тим се годинама не љуби више несрећно. А можда је био и какав страени картарош, па је, не могући исплатити изгубљену своту на часну реч, изабрао смрт. Глад — проста, ординерна глад могла је бити узрок самоубиства код његовога суседа. Одрпане хаљине, упали, испијени образи издавали су код овога борбу за самоодржање, и на

крају те борбе, већ без храбрости и утучен, прихватио се оружја. За тим приђох трећој одајици. Шта је у њој било? Једна Офелија! Ту је лежала развијена бела ружа, пре времена увенула буром живота. Мокре хаљине припијале су се уз њено пуначко, једро, младалачко гело. Дугачке, отпуштене плаве власи окружавале су лепе, правилне црте њена бледа лица, које је имало иобожан, готово дечји израз. Да, то је било скоро дете, што је преда мном укочено и без живота лежало. Какав ли те је холуј судбине, једва процветала ружо, са гранчице у реку однео? Мора да је била грозна невоља, коју су искусила, па си самовољно се одрекла свих радости овога живота, и то тако млада, тако лепа; зар у твојим грудма није било друге чежње, до само за миром, вечитим миром? Каква решимост! У седамнаестој години својевољно крочити у непознат регион смрти, бити глув и слеп према заносним тоновима, према сваком блиставом сјају, којпма окружује живот разум у човека! На једаипут ме у томе размишљању прекиде страховит узвнк. Погледах око себе. Норед мене је био један човек на коленима. Коса му је рашчупана, седа, пала по лицу, а очи су искочиле из својих дупљи и упрто гледале у лешину младе девојке. »Марта, дете моје; моје сирото, мило дете! Стари је човек изговорио те речи потресеним гласом најгорега очајања. За тим постаде опет миран. Изгледало је, као да је сасвим био утонуо у гледање драгога му тела. После иеколико минута продужи опет он своје јадиковање: »Зар си морала умрети тако млада, тако лепа? Да, ти си морала, ми смо те отерали у смрт: онај углађени бестидник и ја, ја стара будала без срца, који сам те одгурнуо са свога прага!« И обема песницама удари се по челу, »Па ипак сам ја био хиљаду пута више крив, него ти, неискусно, младо чедо. Што те нисам пазио? Што те нисам оиет подигао, када си иала ? И сада ту лежиш ледена и укочена, а ја сам твој убица — ја — ја!« Овај несрећни човек изговори последње речи сасвим гласно; погледи су му били дивљи, а целим телом пролазила га је снажна дрхтавица. Ја му приђем и ословим га са неколико речи. У том ме потиомогоше и иеколицина људи, који су били дошли из љубопитства. Пође нам за руком да подигнемо тога старога човека и да га изведемо из овога лшлоснога места. Одведемо га прво у канцеларију комесаријата, и ту нам је једва пошло за руком, да сазнамо пајпотребније податке о њему и његовој кћери. Био је удовац, машински бравар, а Марта је било његово једино дете. Несрећа тога старога, усамљенога човека, толико ме је тронула, да сам желео ма на који начин да му се ставим на расположење, да бих га чиме услужио. Када је изашао из канцеларије, ја сам га пратио. На улици седосмо у једна кола, која нас. одвезоше у његов стан у улици Акер. Нисам га могао оставити сама и уђох у његов стан. Нзгледало је да му је било пријатно што није морао да остане сам са својим жалосним мислима. Захвално ми стеже руку и позва ме унутра у чисту, малу собу, понудивши да седнем на диван. „Ви треба све да сазнате, како је дошло до тога, да моја Марта, моје једино дете мора сада на ономе студеноме камену лежати." Сузе му угушише глас, али га болан, конвулзиван кашаљ натера да даље говори. Ја му рекох, да мене не интерес-ује та историја само онако као каквога беспосличара, али да ипак не треба, да ми говори о тој ствари, која га тако страховито надражује. Он ми одговори, да ће му бити ваљда лакше, ако своје јаде коме другоме каже. »Ја сам усамљен човек," отпоче он иричати, „и немам нигде никога у овој великој вароши. Кад сам се пре десет година, ио смрти моје жене, преселио из Француске — амо, Марти је било седам година. Живели смо у миру и доста задовољно. Ја сам преко дана био у Фабрици, а моје дете у школи или код куће радећи домаће послове. У вече сам сам кувао за нас двоје, а време до спавања проводили смо у томе, што сам јој ја причао о прошлости, о њеној доброј матери, или ми је она чнтала