Policijski glasnik

БРОЈ 40

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

313 "

много пијаних људи. Крчме су се црвенеле као црвене пеге на каквој слици. Ноћ је била постала црна, но небо се било сасвим покрило. На дрвима, која су се дизала као сабласти, висили су гроздови деце, који су звиждали и подражавали тичје звуке. Један од њих паде и сломи кичмени стуб. Био је самртно рањен, али се гомила само насмеја. Вратих се у стан управников. Иролазећи поред гилотине, опазих на њеном патосу џелата, кога су окружавали неколико љубопитних; он је правио „пробу® за љубав те господе. Додиривао је опругу даске на коју се везују осуђени; та даска свршавала се једном рупом у облику полумесеца смештеног под сечивом. Додирнившу ту опругу, сечиво је падало, тешко без заустављања, са неким муклим и брзим звуком. Нисам могао присуствовати тој проби. Еисам се хтео испети иа губилиште. Осећање злочина, тајни спор обузео ме је све више и више... И можда зато коњи гилотински који су мирно зобали овас пред вратима тамничким, изгледали су ми једино невини међу нама свима. Ја се понова скупих на дивану и слушах хуку те плиме која се непрестано дизала. VII Као што вели изрека, последњи час очекивања прође брже но остали. Сви смо били изненађени дознавши да је избило шест часова и да има да протече свега шест минута до извршења смртне пресуде. Затим рекоше нам да ће нас, кроз по часа, увести у ћелију Тропманову. Знаци умора ишчезоше смесга са свију лица. Ја не знам шта су моји другови у тај мах осетили; али моје срце се болно стеже. Нове личности се уведоше: свештеник међу њима, један омањи човек беле косе, омршавелих црта, обучен у дугу одећу опатску, са траком Почасне Легије у рупици од капута, и са шеширом великог обода. Управник нам понуди мали доручак; послужише нас у салону, на једном округлом столу, великим шољама чоколаде. Ја нисам хтео ништа да узмем, и ако ме је наш домаћин непрестано нудио да се прихватим чиме. »Јутарњи ваздух је тако опасан." Али није ми се јело; то није био тренутак, и по стоти пут ја сам себи понављао: »Ја немам права да будем овде." Нисам се осећао на своме месту. »Још спава?« запита неко из наше групе, пијући чоколаду. Нико није називао Тропмана његовим именом; нод »он к разумевао се само осуђени. »Спава«, одговори управник. — »И иоред те паклене ларме?« Хука је почела да заглушује, то је било дивље рикање; злокобни хор није више ишао сг&8сеп<1о, но је триумфално, весело праскао. »Три зида одвајају ћелију од улице, к додаде управник. Г. Клод, на кога је сада дошла главиа улога погледа свој часовник и рече: »Шест часова ,и двадесет. Време је... к У својој савести, сваки је од нас дрхтао, ја у то не сумњам, али нико није допуштао да се то примети. Као да се ничега не тиче, гости управникови, један за другим, узеше шешире и нођоше за својим вођом. »Где ћете данасручати? упита гласно један хроничар. То је превазилазило сваку меру, било је очевидно да је та немарност била аФектација. VIII Ми у},осмо у велико двориште тампице; у једном углу, с лева пред у пола огвореним вратима, имали смо да издржимо једну врсту презива. Најзад, уведоше нас у високу и уску собу; она Је била празна изузев једнога табуреа покривеног бакром, који је био у средини. »Овде ће се опремити осуђени, шану ми Максим Ди Кан. Сви наши пријатељи нису нас били допратили. Рачунајући управника, Г. Клода и свештеника, било нас је десеторо. За два или три минута што смо провели у тој соби, осећање да немамо права да чинимо оно што чинимо, осећања, да присуствујемо, са извештаченом озбиљношћу убиству једнога од наших ближњих, да сви ми играмо једну гадну и безакону комедију, то осећање ми прође кроз дух последњи пут.

Г. Клод нам даде знак да ступимо за њим у велики ходник патосан каменим плочама, осветљен са два кандила, и, почев од тога тренутка, ја ништа више нисам знао сем да ће се, одмах, одмах, тога секунда десити нешто ужасно. Пошто смо се журно испели преко двају степеница, затим прешли други ходник и сишли низ неке криве степенице, нађосмо се пред једним гвозденим вратима... Ето га! Чувар пажљиво окрене кључ у брави. Врата се без шкрииања отворише на шаркама и без ларме; не проговоривши ни једну реч, ми склизнусмо у једну пространу собу, жутих зидова, прозора са решетком, у којој је била постеља намештена за спавање, али празна. Једнака светлост једнога кандила добро је осетљавала све предмете. Ја сам био последњи, и сећам се да сам преко воље затворио очи ; али у брзо приметих, близу мене и са стране, једно жуто лице, црне косе и очију. Оно се лагано кретало, с лева на десно, и посматрало нас је „дугим неодређеним погледом." 'Го је био Тропман. Био се пробудио пре нашега доласка, и ми га нађосмо за сголом, на коме је довршио у тај мах опроштајно писмо својој матери. (То писмо било је незначајно.) Г. Клод скиде шешир и приближи се заточенику. »Тропмане! рече он својим сувим, тихим и негипким гласом: ми смо овде дошли да вам кажемо да је ваша молба за милост одбијена, и да је час испаштања дошао.® Осуђеник подиже очи на њега, у којима није више био онај поглед неодређене укочености; он га погледа мирним и још дремљивим изгледом, не рекавши ни речи. »Сине мој ! повика свештеник муклим гласом, приближивши се с друге стране, храбро !® Тропман окрете на њега исти поглед који је био бацио на Г. Клода. »Знао сам добро да га неће бити страх, рече сигурним гласом Г. Клод: сада када је храбро претрпео први удар, ја одговарам за њега. 1 ' Рекао би човек да то учитељ хвали свога ученика на испиту да би га охрабрио. »Ох! није ме страх! одговори му осуђеник: није ме страх." Имао је глас баритон, млад и пријатан, врло једнак. Свештеник извуче из свога џепа једну боцу: »Хоћете ли мало вина, дете моје? к — Хвала вам, није ми потребно, одговори Тропман са учтивим полупоздравом. Г. Клод му се обрати: »Ви остајете при томе да ви нисте криви за злочин због којега сте осуђени? — Ја нисам био. — Али... рече управник. — Ја нисам био. — И ви тврдите да имате саучаснике који су убили ? — Да, тврдим. — Нећете да их именујете ? — Не могу... и нећу. Јест, нећу... Његов глас постао је пун претње. Лице му се обоји ; изгледао је готов да се наљути. »Лепо! лепо... пожури се да рече Г. Клод да би га умирио, дајући му тиме на знање да је тај испит само просга Формалност, и да је већ време да се мисли на другу ствар. Да, требало га је опремати. Нре те мрачне церемоније требало је учинити неколико припрема. Два чувара се приближише осуђенику и почеше да му скидају лудачку кошуљу, једиу врсту блузе од плаве и просте материје, која је на леђима била везана кајишима и пређицама, и снабдевена затвореним рукавима као џакови и чији су крајеви били везани јаким конопцем. Тропман је био на два корака од мене, са стране. Могао сам посматраги његово лице по вољи. Могао би изгледати лен да га нису кварила надувена и непријатна уста, у облику левка, као код дивљих животиња, и која су откривала црне и регке зубе, размештене у облику лепезе. Његова загасита коса била је густа и мало коврџаста, трепавице дуге, очи изразите, чело отворено и чисто, нос правилан и савијен, мала црна и коврџаста брадица. ( свршит.е се)