Policijski glasnik

БРОЈ 12 и 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 99

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, на предлог Министра унутрашњих дела, а, по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Љубисав Јаковљевић, писар друге класе среза сгуденичког, округа рудничког, на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда отпусти из државне службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 22. марта 1902. године, П№ 6.975 у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, на предлог Министра унутрашњих дела, а, по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Војислав КимпановиК, писар друге класе среза рамског, округа пожаревачког, на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда, отпусти из државне службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 31. марта 1902. године, П№ 7547. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, на предлог Министра унутрашњих дела, а по саслушању Министарског Савета, решеио је : да се Милутин Јовановић, ванредни писар друге класе начелства округа рудничког и вршилац дужности писара среза љубиКског, истог округа, на основу .§. 76. закона о чиновиицима грађанског реда, отпусти из дрлсавне службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 31. марта 1902. године ПЛ« 7.546 у Београду.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО

ПР0СЈАШТВ0 V. Прослаче^а гиезда а )Црквенискупљачи 4 Од просјака по градовима нрелазимо на просјаке у селу или'боље рећи на просјачка гнезда. Осим пропалих људи, који су по градовима створили себи више мање топло гнездо, постоје цела села, чији становници сматрају просјачку торбу као допуштен извор зараде. Ти сељаци нису напустили земљорад, али налазе за згодно да оних месеци кад престане пољски рад, створе споредну зараду прошењем милостиње. И они имају извесних снецијалитета као и просјаци у граду, с тога ћемо почети са оним селима чији становници скупљају милостињу за цркве. У Русији је обичај да при грађењу какве сеоске цркве општина изашље једног скупљача. На препоруку сеоског свештеника владика даје своју дозволу и конзисторија му изда уверење да у целој Русији купи прилоге за зидање цркве. Тај је обичај врло рапшрен јер је познато да су многа села веома сиромашна и да дрвене цркве често изодру. У сваком граду има тих скупљача који моле за прилог за зидање цркве. Од обичних просјака разликују се они својим типом. Они носе просто сељачко одело, иду гологлави по киши и по сунцу, на грудима носе слику пројектоване цркве у руци књигу скупљачку, на којој је крст. Таких типова има свуд у земљи. Становници су тврдо уверени да ти сељаци са њиховим опаљеним лицима чине богоугодно дело, те с тога и људи и жене радо прилажу. На жалост мора се признати да се многи од тих скупљача мало брину за интересе црквене они иду од града до града, јер тим путем имају могућности да заолуже новаца и'да при том проводе пријатан живот. Само што се њихов специјалитет у томе разликује од других што се цела села хране на тај начин. У губернији Нижни Новгород има једно село чији су мушки становници сасвим напустили земљорад и хране се скупљањем за цркву. Тај се занат овако врши. Сељак који

хоће да предузме такав рад, потражи у суседству какву сироту сељачку општину, која хоће да зида нову цркву или да стару из осиова рестауришу. Са том општином или боље са сеоским свештеником начини он уговор , за који се плати 40—50 рубаља. Пошто нрими тај поклон да свештеник скупљачу уверење, које је иотребно за даље кораке. Са тим уверењем у руци упућује се тај сељак у конзисторију и добија књигу за скупљање, пошто је појединим малим чиновницима дао други поклон од 30 рубаља. Пошто је и та Формалност свршена онда се та добрачина пушта на пут који траје месецима, кад се врати кући, мора он дати сеоском свештенику 100—200 рубаља за цркву, а за себе задржи 400—500. А цела ствар тога корисног посла јесте у томе што нема никакве контроле, конзисторија тражи да сваки скупљач има при себи званичну књигу да би приложници могли својеручно записивати своје прилоге. А пошто највећи део руских сељака не уме ни читати ни писати, то ту књигу никад и не употребљују. И онда је појмљиво да ти скупљачи дају свештеиику само онолико новаца колико они хоће. А 500 рубаља су за једног простог сељака врло велика сума, те се не треба чудити, што у јесен кад се скупљачи врате кући, ракија потоцима тече. Тако су прилике трајале много година. Најзад обрате нажњу Светом Синоду на разне злоупотребе тих црквених скупљача. И год. 1876 једним расгшсом изрично се нареди да се скупљачи бирају међу сељацима само оног села које хоће да зида цркву. Тај распис био је становницнма горе поменутог села веома непрпјатан, али су брзо нашли пута да га обиђу. Пошто синод тако захтева то се наравно изабере један члан исте сељачке онштине за скупљача и добија од конзисторије потребне хартије. И сад се појављује човек из онога села и са допуштењем општине узме он 6д потврђеног скупљача пасош и потребне документе, плати у напред извесну суму и унућује се на пут. Више таквих муштерија улови полиција, али многи иролазе кроз широку руску царевину и без казне варају честите људе. Таквих црквених скупова има не само на Волги него и у другим губернијама, нарочито у Мохилеву (Бела Русија), где су познати под именом »Кубраки« — варалице. Њихов је главни центар паланка Метислав и село Дубровка. Ранијим годинама нису се скупљали прилози за једну извесну цркву него за цркве мохилевске епископије, и потребна уверења добијала су непосредно од конзисторије без знања сеоског свештеника. Број тих књига био је прилично велики. Год. 1865 дала је та конзисторија 51 скупљачку књигу, год. 1866—52 а год. 1867—54. Год. 1865 скупљено је свега 7956 рубаља и 53 копјеке, дакле на једиу књигу по 156 рубаља и 27 копјеки; год. 1866 порастао је тај приход на 105Г2 рубаља, 83 копјејке, дакле по 250 рубаља и 30 копјејки на књигу. — Поменути распис Светог Синода поткопао је радњу тих »кубрака«, јер је њихов занат у носледн>е доба јако оиао. Полицији је полако испало за руком да открије неке злоупотребе скупљача у њиховој радњи. На ир. при прегледу више књига могло се јасно видети да су у њима забележене само мале суме у вредности од неколико копјејки и да су све то сами скупљачи својеручно записивали. Осим тога откривено је да више њих често имају по две књиге ири себи: једну им је књигу дала конзисторија и она је снабдевена печатом, а друга је једна проста свеска коју они сами праве, и која им треба што узимају под најам раднике, који им морају помагати при скуиљању. Свима тим срествима њихови су приходи постали значајни; по рачунању једног статистичара заслужују они око 1000 рубаља годишње. Неки су од њих врло имућни али већина је одана пићу и ироћердају добивени новац. Суседи им се подсмевају и говоре да се умрли кубра'ци не сарањују на гробљу него на раскршћу или поред каФане. Да се тај подсмех разуме треба поменути једну народну празноверицу. Руски сељак тврдо је уверен да ће му жито пропасти од суше, кад се на оиштинском гробљу сарани какав самоубица или човек који је због пића пропао. А пошто се та скаска примењује на црквене скупљаче, може се мислити какав глас уживају они. У губернији Гродно има сличних скупљача које зову »лабори к . (Народ прича да су тај посао ту почели језуити, јер им је требало много новаца за зидање цркава и с тога су уводили скупљање прилога. Отуд латинско име тих скупљача). Становништво је ту измешано. Највећим делом су католици, али