Policijski glasnik

СТРАНА 288

спитање претпоотавити ? Не показују ли такви примери, чији би број још много већи могао бити, како је веома потребно, да се деца испод 14 година не требају затвором осуђивати и како би према томе изнета паређења § 57. крив. закона благословена била?« Против примене казне затвора према деци, мора се још нешто споменути. Млади злочинац, који још 14 година нема, из казненог завода ступа понова у школу или што, како може бити, тек се у исту први пут уписује. Све друге врсте школа као: гимназије, реалке и грађанске школе непримају такве кажњене елементе, само основној школи то нраво непримања није допуштено; не само да мора једног тако кривично кажљеног дечка да прими,већ шта више, она мора да прими и ону децу, која су из других школа истерана, јер је настава основна неограничено сваком детету допуштена. У томе лежи велика опасност. У основној је школи заступљен понајвише онај елеменат, из кога се понајвише млади злочинци рекрутују. Јер осуђени, који 110 издржању казне први пут у школу ступа, или се у исту понова враћа, бива од других, другова својих — ђака — избегаван што је понајбоље, или својом појавом изазива код истих чуђење, као створ који је нешто особито доживео и који ненгго иза себе већ има. У првом случају други бивају врло ретко поквареношћу његовом заражени, јер избегавани обично са с.вим пропадне; у другом пак случају је кажњени јунак времена, он је обично вођа или коловођа својих садругара, с којима у покварености упоредо корача. Нико се лакше не да завести као дете од друге деце, особито оних, којима се извесна надмоћност прииисује. Тако може један осуђени читаву класу са собом завести. У последњем времену, ја сам имао прилику једну овакву појаву носматрати, када се у једној великој вароши једна велика лоповска дружина младих образовала, између којих ни једап немаше више од 16 година а која стајаше под руководством једног који до тада већ четири пута осуђиван беше. На овај су начин, многи дечаци, који до тада не бејаху осуђивани, први пут злочинцима постали. — Ја сам уверен, да би се то исто морало десити и са заводима за васпитање, јер су тамо готово увек сакупљена она деца, која су дотле бар по једно крив. дело учинила. Но узмемо ли, да су у заводима за васпитање понајвише деца дотле неосуђивана, и која немају никаквог појма о затвору. Но управници васпитних завода не полажу на ову околност готово никакву вредност, они не виде никакву опасност при примању дечака на васпитање, који су до тада осуђивани били. Разлика овде лежи на са свим другом пол,у. Кажњени у основној школи остају у месту рођења, у месту често, где су крив. дело учинилн, они се из затвора враћају у исту средину где су и били, у којој су погрешили, из које су у казамат отишли, они се враћају истој околини у којој су се иокварили, они дишу исти ваздух, они корачају ио истим улицама опет, они ступају вечито противу нових надражаја живота, којима обично нодлегну. У заводу за ва-

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

спитање они су страни и са ступањем у исти они заборављају прошлост своју. Једном једином опоменом директора завода, прошлост се сарањује и нов им се живот са новим утисцима ствара, на спрам којих они не могу равнодушни бити. Њихове раније грешке осгају потпуно сакривене, јер често осим директора ни сами учитељи ии настојници о истима нису изближе упозиати, а о томе не могу ни садругари једног таквог детета знати, пошто је причање о томе са свим забрањено. А што је глаено, такви питомци нису са свим слободни као што је то случај са ученицима јавних основних школа, који изван школе уживају потпуну слободу. Они никада нпсу бзе надзора. Упоредимо ли живот многе деце у кућевном јаду и несрећи са животом васпитних завода; први без икакве удобности, морају и у будуће свега да се лише што би им за живот и васпитање потребовало, на против питомци једног васпитног завода добијају све, као добру храну, иодесно одело, они уживају начистом ваздуху, навикавају се на ред итд. једном речи имају свега што им је за душевно и телесно развијање нужно. За горе наведене опасиости, често су основне школе биле криве и учитељи узимати на одговор, нребацујући им се у исто време, да своме ггозиву нису дорасли. Но то је иогрешно: основна школа може и мора једино домаће васпигање допунити, али она не може без домаћег васпитања или погрешног домаћег васпитања и при најбољој вољи и при највећем напору ма какав успех показати. Шта помаже то, кад учитељ на нешто као врлину показује и као нешто што се има као најчасније и иајдостојније сматрати кад је међутим, то исто у очима родитељским нека руга, нешто што неваља и што није достојно поштена. човека. Ученик обично долази тада у недоумицу и разуме се, да су срцу истог његови родитељи увек ближи, он мпого радије следује ономе што у својој кући чује и види, него учитељу, на кога се у кући често с поругом показује и презривим чини. За ову веома мало завидљиву ситуацију а отуда природно рђаво васпитање не може се апсолутно нишга основој школи и њеним учитељима пребацивати. Као год што, када се осуђени млади злочинац по издржању казне у школу врати, постоји опасност од исгог, тако исто и у погледу његових садругара на улици. Довољних и добрих наре^ења у погледу васпитања запупггене деце недостаје многим савезним државама у Немачкој. На појединости постојећег права осврнућу се у доцнијем одељку. Овде ћу само то констатовати, да у оппгге недостатак лежи у томе, да власти не могу противу деце због васпитања корачити, док исто не буде какво кривично дело учинило или док с-е родитељи истога у погледу васпитања не огреше. Поједине државе у опште не познају никакву наредбу иротиту неваспитности деце. У многима пак увођење исте није осигурано. Са овим је довољно доказано, одкуда оволики број младих злочинаца. У колико ће се поменути бројеви младих злочина умањити, кад би сви поменути не-

БРбЈ 37

достаци савладани и кад би постојећи прописи у емислу ових примедаба поправљени били, не да се казати; с овим не треба мислити, да би све помоћу истих спашено могло бити, али се сме тврдити, да би се број младих па према том и одраслих злочинаца, у колико се ови последњи из првих доцније рекрутују, морао у толико смањити, разуме се у колико јо то могуће постићи. Свакојако, веома много њих неће с;а овим излагањем да се сложе, јер врло много још противника има, који су противни тзв. принудном васпитању. Како се често чује, да се каже »принудним васпитањем, деца постају још гора, још покваренија." Свакојако мора се казати, да сви заводи не дају подједнако добре резултате. Код нас су, Факт је, државни заводи за васпитање још у повоју и с тога се исги појавл.ују у најразличитијој Форми. Но и према данашњем стању ствари наших принудних васпитних завода, врло ое је леп резултат постигао. и ја питам сваког онога, који се у погледу истих рђаво изражава, на чему исти оснива то своје тврђење. Сажаљевајући, о томе врло многи дају свој суд, који у самој ствари готово ништа не разуму, већ причају оно што су од других чули а којима такође у овоме свако знање оскудева. Ја сам у овоме, од како је поступање с младим злочинцима предмет претресања групе интернационалиог криминалног удружења, веома много искусио. Прост случај, да један бивши питомац каквог принудног завода за васпитање учини доцније опет какво кривично дело, основ је, да се покаже на рђаву страну истог, премда та иста лица, која то тврде, посматрајући кривична дела. младих у поврату, сматрају исти као нешто што с-амо по себи долази, не водећи рачуна о узроцима, зашто се то тако дешава и од куда је то. Наши напори у овоме не наилазе на озбиљан отпор од стране оних, који у својим разлозима против принудног васпитања, безвредност истих наводе, црпећи исте из иоврата оваких питомаца; мало су опаснији они противници, који у погледу својих навода никакво доказно средство не истичу, али који узимају, да једноме младом злочинцу у сваком олучају, довољна увиђавност оскудева и труде се, да ово и докажу. Земља у којој је принудно васпитање високи ступањ свога развитка достигло, јесте Енглеска, а пошто смо и иначе навикнути, да потребан материјал за наше законодавство од странаца зајмимо, то и у овоме не треба да изостанемо већ страном примеру да следујемо. У Енглеској постоје васпитни заводи за децу неоднеговану, без да су иста иначе какву кривпцу учинили, даље за вагабунде, напуштену децу, децу чији су родитељи робијом или вишегодишњим загвором осуђени, за децу која од лоповлука или курвања живе итд. и напослетку за децу која су због неувиђавности при извршењу крив. дела сваке казне ослобођена; за тим постоје заводи за поправљање оних деце које су после издржавања десетодневне казне истима на поправљање предата Ово последње је закон, а у пракси се као једна врста ограде осећа. Дешава се, да судије десетодневну казну изричу једино