Policijski glasnik

БРОЈ 46 и 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 355

од уобичајене навике да проводе ' известан начин живота. У потврду тога може се навести то, да се у гладним годинама нарочито увеличава проценат преступа против својине, које извршују млади људи, који још немају породице, и који би према томе, гребали да мање од других осећају по|">едице скупоће хлеба. Даље, од узрока, који имају чисто индивидуални карактер. врло озбил.ан значај имају наслеђе, узраст, пол, порочно стање, а нарочито васпитање и образовање. Необразованост и рђаво васпитање долазе у број најважнијих Фактора, који подржавају известан ниво преступности у извесној земљи, и ширењем писмености у масу, преступи се не само умањавају у количини, него се мења и сам каракгер њихов; они постају све блажији. Најзад и анатомске особине тако исто не остају без уплива на индивидуалну склоност ка преступу. И ма шта говорили противници Ломброза, тип урођеног преступника, као и тип криминалоида, не само да стварно постоји, него се у самој ствари налази много чешће, него што се мисли. У осталом о томе је предмету већ тако много писано, да би било сувишно излагати овде још један пут идеје Ломброзове о АеИпциепГв па1о. Зато се морамо зауставити на идејама Ломброзовим, које је скоро исказао о томе, како би ее, у суштини требало борити с преступима. У самој ствари једва може бити какве било сумње у то, да што се тиче преступа, наше време показује врло мало утешнога. И ако се не може поуздано уверено казати да би се под упливом економске диФеренције, и све већега контраста између положаја богатих и бедних, и количина преступа према томе увећава^ла, пошто ноправка полицијске организације даје потпуно разлога да се држи да је број неоткривених преступа сад значајно опао; ипак такви Факти као што су растење количине малолетних престунника и велики број рецидива, невољно наводе на довољно суморна равмишљања. Очевидно је, да ми за борбу о преступима употребљујемо са свим друга срества него која би требало. И многи најновији криминалисти почињу веК озбиљно да говоре, да не поправка, као што је делимична измена савременог пенитенцијарног система, не замена једне врсте тамнице другом, или једчих казни другима, па ни разне мере, које ммају за смер поправку пресгупника, ништа од свега тога не може ту помоћи самој ствари, не(о само радикалне мере, које иду на то да се из корена измени цела кривична репресија. Ствар је у томе што у основу савременог система борбе с преступима, лежи, као што је познато, претпоставка, да су преступници увек одговорпи за своје радње, пошто их извршују слободно и при потпуној свесги. Али како се може признати, да је та претпоставка истинита, кад Факти показују, да је увећавање увоза алкохола у земљу, у средњој мери не више него за 10 грама на човека, у стању потпуно изменити слику преступности у тој земљи. 0 каквој одговорности, о каквој свести и слободи, може, при таквим условима, бити речи? Не, неоснованост такве теорије под упливом- савре-

мених научних -испитивања, постаје "све очевиднија, не гледајући ни на све покушаје да се старо начело кажњавања преступника, као оовета за зло које је учинио друштву замени новим начелом кажњавања, као извесном мером за поправку њих. Данас је већ немогуће одрицати да ни казнама, ни тамничким затвором ни самом робијом на галијама, немогућно је и за једну тачку умањити преступност у једној земљи, немогућно је исправити ни једнога преступника, као што се то јасно доказује огромним бројем рецидивиста. А у таквом случају нево.њно потиче питање: за што се ту употребљују такве мере, које никако не достижу свој смер. А сад гледајући резултате добивене науком, већ је немогућно одрицати да примена друштвене или државне рапресије на све врсте преступника, без разлике, почињући од таквих, који несумњиво пате од ове или од оне Форме душевне болести, и свршујући таквима који су пали у преступ каквом било судбоносном случајношћу — не донриноси баш никакве користи друштву. Очевидно је да је ту преко потребно да се радикално измени цео систем борбе с преступношћу, да је преко потребно прекинути са применом насиља, као мере, која је, у најбољем случају потпуно некорисна. Да додамо то, зар се још давно нису примењивале према пресгупницима најсуровије казне, зар их нису черечили, пекли разносили на коњима и колима, сипали им у уста растоп.гено олово, крхали им ноге и руке и пуштали да им лагано истекне крв у с-трашном загрљају гвоздене девојке 1 ). Па шта је било? Број преступа не само да се од тога није смањивао, него на против што су суровије биле казне, тим је више растао и број преступника. Али што су казне поступно постајале блажије, на дивљење тадашњих правника, и број преступпика опадао је сам собом и при том пре у оним државама где је раније било укинуто мучење. Значи да мере застрашивања очевидно нису ничему служиле. Али како се одрећи рутине која је вековима владала, како увидети да су казне не само некорисне, него шта више и штетне! И сад криминалисти начело застрашивања замењују начелом поправљања преступника, узимајући да је смер казне да се од тих прес-тупника начине добри људи, па још и угледни грађани. Али зпачајно је, да при том они, како изгледа, никако не знају, у колико таква идеја већ сама на себи показује се као бесмислица, пошто она у самој себи носи јасну несагласност. У самој ствари свака казна, по самој суштини својој, показује се као насиље над личношћу; а насиљем никад није могућно васпитати у човеку добра осећања, а без тога се никаква поправка не може замислити. И чудновато би било очекивати да тамничке уредбе и правила, ма била и најидеалнија, могу ганути какву било људску душу, да развију у њој лепе особине, кад је у основу сваког тамничког режима тежња да се систематски гуши и убија у затворенику свако осећање људског достојанства, кад у

') Види < ( Телесне и омртне казне, у свима временима и код свих народа у (( Полицијском Гласнику" за 1902 годину.

тамници на тога затвореника гледају обично не много боље него као на звера. Већ је одавно утврђено, да тамница само коначно квари човека који је пао у њу, ако је у њему јсш остало колико било добрих зачетака; да се преступник учи у тамници само да лукавије, вештије прикрива трагове својих преступа. На тај начин наше тамнице, као резултат, показују собом у суштини, праве расаднике преступника, из које га они излазе с неодољивом издржљивошћу према раду, и са јако ослабљеном вољом. По потпуно тачној примедби директора белгијских државних тамница, Пренса, усамљени затвор само развија у човеку најниже животињске инстикте. „Паикако може" — говори Пренс — да се научи да иде дете, које непрестано држе у пеленама? Како се може научити човек да живи у друштву, кад га усаме у засебну собицу?". Ипак кад је немогућно непредузимати никакве мере против преступника, немогућно је оставити сасвим без надзора њихову преступну радљивост. То би у многим случајима могло нанети друштву огромну, ненакнадну штету. Установа условне осуде, о којој се тако много говори у последње време, може се, у суштини, применити само на такве преступнике који су извршили преступно дело под упливом случајних прилика, које су се неповољно стекле; а према поквареним људима, а нарочито према -окорелим зликовцима, код којих постоји органска наклоност према нрестуггима, та установа једва да се може применити с коришћу. На тај начин нотиче питање како да се обезбеди друштво од таквих субјеката? Одговор, који даје Ломброзо на то питање, врло је интересанган својом оригиналношћу. „Познато је," вели тај знаменити криминалиста, „да је проституција најактивнија мера за заштиту друштва од преступа против наравствености. Историја показује да у време Лудвика VII потребу Француског народа у сили скоро су искључиво подмиривали разбојници икријумчари, пошто је тај производ био оптерећен тако великим наметима, да је за масу народа био недосгижан предмет раскоши. У Јужној Америци, и у Старој Грчкој, а тако исто и у Старом Риму најкрвожеднији преступници записивани су у редове војске. Код Француза још не сасвим одавно знаменити венсенски стрелци, били су скоро сами преступници ; морски разбојници Дрека били сујезгро инглеске Флоте, а грчки разбојници, КлеФти, — језгро грчке војске." »Код полуварварских народа, (< продужује Ломброзо даље, »који сматрају престун као ггодвиг, а никако не као злочин, престунници не ретко бивају прави витезови и заштитници масе народа. У Сардинији и Короици, а тако исто дуго време у Сицилији, за време Бурбона, разбојници су играли улогу судија и заштитника свих угњетених. Они су, отимајући од богатих, стално делили своје добити са бедницима. У Неапуљу, а у неколико и у Сицилији, МаФија и Камора, и ако су у суштини и биле преступна друштва, поред свега тога ипак су вршиле неке судске функције, у прошло време, према целом народу а данас у његовим нижим слојевима, у тамницама и јавним домовима. Они су били органи