Policijski glasnik

СТРАНА 410

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 43

као и горе, расматрању министра унутрашњих послова. 2в ) 26 ) Правило о апсолутној надлежности нолициске власти за извршење грађанских одлука судских постављено је у §. 462. грађ. суд. поступка, а о релативној у §. 463., који, у осталом, није тачан, јер се надлежност релативна овде одређује по месту где се добра, која имају да се продају, налазе, ако то место не би било, у исти мах, и домицил дужников. Правила о релативној или помесној надлежностии (га!;шпе 1осв код принудне наплате ова су: 1°, У обиму среза надлежан је начелник срески (§ 463. грађ. суд. пост.; чл, 35. закона о уређењу округа и ерезова од 18. марта 1905. год.. В. и укинуто устројеније окружни начелства, и главне дужности среских начелника од 12. Маја 1839. год., по чијем је чл. 7. А. г. окружни начелник био надлежан: »да пресуде судске сам или иосредством среских начелника у извршење приводи.*). 2°, За окружне вароши надлежан је начелник окружни, пошто те вароши спадају само у округ чији су они главни град, али не припадају ни једном срезу, да би који од среских начелника могао бити и за њих надлежан. (В. о овоме чл. 4. закона о административној подели Краљевине Србије од 15 марта 1890.). Раније, по закопу о уређењу округа и срезова од 1. јула 1890. год., окружне вароши долазиле су у онај срез чија се је канцеларија у тој вароши налазила. (Ево како је гласио чл. 110. тога закона: »Окружне вароши су, административно, саставни делови дотичних срезова. — Непосредно надзорну и полицијско-судску власт у окрулшим варошима врше срески начелници.*). 3°, Град Београд има засебну административну управу (чл. 4. зак. о админ. подели Краљевине Србије и чл. 158. зак. о уређењу округа и срезова од 1905. год.). Она је установљена устројенијем уаравитељства вароши Београда од 11. јула 1860, (36. VIII., стр. 100.). Београд је подељен на квартове, на челу којих стоји по један члан (§§ 7. и 9. наведенога устројенија). У сваком кварту, за извршење грађанских одлука судских, надлежан је његов члан. (Интересанто је да ни једна одредба овога устројенија не говори о томе да је Управа Града Беодграда надлежна и за извршење грађанских одлука судских. Али то је несумњиво према општој одредби § 462. грађ. суд. пост., као и с погледом на то да је та Управа иолициска власт). Што се тиче правних средстава против решења, донесених о инцидентима принудне наплате, важе ови прописи. По чл. 11. зак. о уређењу округа, и срезова од 18. марта 1905. начелник окружни »решава по жалбама против решења управних среских власти — према одредбама специјалних закона <<: . Решења донесена од стране чланова кваргова подлеже расматрању управника Града Београда. Ово се изводи поглавито из одредаба §§ 11. и 17. устројенија уиравитељства вароши Београда. Против решења начелника окружног може се изјавити жалба министру унутрашњих послова. То, истина, није тако изречно казано у закону о уређењу округа и срезова од 18. марта 1905. год., али несумњиво је да је тако, по чл. 11. тога закона, по коме окружни начелник стоји под непосредиим надзором министра унутрашњих послова. Из ове одредбе излазн, као опште правило, да се против решења начелника окружног може заинтересовани жалити министру унутрашњих послова. Да овде прибележимо и § 28. Устројенија централне државне уираве у Књажеству Србије, од 10. марта 1862. (36. XV., стр. 90.) по коме: »Под Министарством Унутрашњих Дела стоје сва окружна начелства... <<: По овом истом пропису, под министарством унутрашњих послова налази се и управа Града Београда, из чега треба извести, да решења управника града Београда, донесена по жалбама на решења чланова квартова, подлеже расматрању мин. унутр. послова. Да наведемо и §.11. Устројенија управитељства вароши Београда, по коме »управитељ одговара попечитељству внутрених дела*. Најзад ово потврђују и специјални закони у којима законодавац изречно одређује инстанције у предметима из надлежности полициске власти. Тако по §§ 15. и 17. Уредбе Полицијске, пре њене измене и допуне од 17. јануара 1904. год., »Противу сваке пресуде или решења о иступима имале су право стране жалити се.„. противу пресуде среске власти начелству, противу чланова управе вароши Београда, управи исте вароши; а противу пресуде начелства, управе вароши Београда и управе Мајдан-Пека, министру унутрашњих послова...* (Управа Мајдан-Пека, као засебна администрација, не постоји више).

Дакле, инциденте процедуре извршења, питања, понављамо, приватно - правнога реда, решавају код нас органи власти, у чију непристрасност, из разлога горе наведенога, појединци могу имати основа да сумњају. Остаје, истина, Државни Савет. По чл. 144. Устава као и по закону о пословном реду у Државном Савету, то тело надлежно је да, као последња инстанција, доноси одлуке по жалбама против министарских решења. Државни Саветници су, слично судијама, непокретљиви (чл. 141. Устава), из чега би се могло извести да су гарантије које би појсдинцима, у овим споровима, могле недостајати код нижих инстанција, њима обезбеђене бар код највише власти, Државнога Савета. Начелно, примедба је тачна. Али њена снага, у нашим специјалним приликама, прилично је ослабљена. Треба се сетити само оних честих промена вршених у саставу Државнога Савета, каткада при свем том што је самим уставом Саветницима био инамовибилитет загарантовагг. Сваки нови режим доводио је, у ово највише административно надлештво, за чланове своје присталице, због чега су Државни Савети појединих режима носили на себи политичко обележје самих •гих режима. Паравно да та боја није ишла у прилог Државном Савету, чија је репутација независнога и непристраснога тела отуда трпела. Напослетку, није овде без важности ни тај Факат, да је Државни Савет дуго време (од 1870. до 1888. и од 9. маја 1894. до 6. априла 1901.) био, због покретљивости својих чланова, у веома зависним односима од централне управе, услед чега се он, при решавању, врло често обазирао и на мишљење и расположење те управе о пигањима која су била предмет тога решавања. Да ово није само једна претпоставка, види се из тога што се је, чимје законодавац стао на то становиште да треба обезбедити независност Државним Саветницима, овима зајемчио инамовибилитет. Дакле, та околнсст да је Државни Савет, тако дуго, зависан био могла је и може имати ту последицу да и данас Државни Савегници, подлежуКи и несвесно реминисценцијама из прошлости, забораве на садашњи независни положај свој и поведу се, при своме раду, за утицајима који се на њих могу учинити од стране централне управе. Када је једно тело кроз дуги низ година имало извесну правну ситуацију, оно не може

Што ее тиче правила да решења министарска подлеже контроли Државнога Савета, осим, наравно, случаја у коме би законодавац ту контролу изузео (в., н. пр., ранију редакдију §§ 15. и 16. Полициске Уредбе први став 1п /гпе), оно је поставл>ено у чл. 144. тач. 6. и 13. Устава (као и у закону о пословном реду у Државном Савету). Само, односно министарских решења донесених по инцидентима процедуре извршења, има овде ова тешкоћа. Чл. 144. тач. 6. Устава, установљавајући рекурс против министровога решења, говори о ,спорним административним питањима". Међутим, као што смо то већ казали, горњи инциденти долазе у област питања цриватно - правнога карактера. Чл. 144. тач. 13. Устава, такође, није на мовде од помоћи. Он ту предвиђа случај да је министар издао решење за које није био надлежан или је решењем прешао круг своје власти, што ни једно ни друго не обухвага наш случај, када министар решава о инцидентима принудне наплате.

да се тако одмах, пошто се та ситуација његова другом замени, еманципује навика које су биле последица те раније ситуације. Као карактеристичан пример да наведемо народну скупштину. У прво време њенога Функционисања као законодавнога тела, прости људи из народа мислили су да су они дужни, као посланици, примити све предлоге владине, у успомени на раније народне скупштине које су имале само консултативни глас. Њихова иослушност долазила је, не од одсуства храбрости, да се са владом боре, већ од погрешнога схватања њихове уставне дужности. Слична опсервација вреди и за судије, када они од покретљивих чиновника постану непокретљиви. И после увођења установе инамовибилитета, судије не могу дуго да се ослободе, бар у крупним сгварима, оне сумње да ће бити изложени неприликама, ако би, не водећи апсолутно рачуна ни о каквим другим обзирима, стајали искључиво на терену строге законитости. Карактер њихов, одведен на странпутицу ранијим законодавством које им није зајемчавало независност, не може да се измени тим самим што је дошло друго законодавство које им ту независност гарантује. Треба времена па да судија, Функционишући под заштитом нове установе, промени своје навике и да уверење: да се, у дужности својој, има једино законом да руководи, постане саставни део природе његове. Ове опсервације показују нам, колико смо ми изгубили у томе што нисмо стално одржали у снази судски инамовибилитет уведен код нас први пут под владом Пироћанчевом 1881. (закон о судијама од 9. Фебруара 1881.), већ смо га од тада три пута (1888. год., када је ступио у живот Устав од "21. децембра те год.; 9. маја 1894., када је тај Устав суспендован; 25. марта 1903. када је оборен Устав од 6. априла 1901.) погазилиДа тако није било, већ да је, од тога времена, 1881., судиска сталност остала недирнута, данас би судски кадар наш био, не само занонски, већ и стварно независан, и сачињавао би једно тело одстрањено, у много јачој мери него што је то данас, од свих, по правосуђе, штегних утицаја, Разуме се да, ако се и код нас једном иресече са гом праксом: даједан састав Државнога Савета траје толико колико и режим који га је дао, горње наше примедбе односно недовољне сигурности за појединце, да ће они, и код самога Државнога Савета, наћи много више заштите него код нижих судија, изгубиће доста од своје садашње основаносги. Ова махна нашега закоиодавства, код питања о надлежној власти за расправљање инцидената процедуре извршења, није толико штетна, ако је инциденат такав да заинтересовани појединац може њега изнети на решење и пред судску власт. Он тада има могућности да избегне за-

27 ) Ако сматрамо као инамовибилитет и онај који је судијама дат после државнога удара од 25. марта 1903., онда је установа судиске непокретљивости код нас суспендована четири пута: четврти пут заменом, после догађаја од 29. маја 1903., априлскога устава Уставом од 5. јуна 1903., после чега су све судије свију редовних судова биле стављене на расположење.