Policijski glasnik

БРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 411

висну административну власт, и да ствар упути суду. На пример, извршна влаот не може приступити попису, ако за го нису испуњени сви услови законом прописани. Један од тих услова, и најглавнији, јесте тај да, против дотичнога лица, постоји судска одлука и да је та одлука извршна (§§ 461. и 462. у вези са §. 465. грађ. суд. пост.). Полициска власт, противно овим одредбама, ипак је погшс извршила. Такав акт њен нема законске вредности нити је извршилац гим потнисом стекао, на пописаним добрима, право залоге: §. 469. грађ. суд. пост., који вели да »нописано имање за извршење пресуда постаје од дана пописа закона залога поверитељу за чијије рачун пописано....«, претпоставља, између осталога, попис извршен на основу извршне одлуке судске. Такав попис онај чија су добра пописана уништиће код више административне власти која ће нижи извршни орган упутити да претходно од повериоца нзиште деФинитивеу одлуку судску, па тек онда да предузме егзекутивне мере. Али, господар пописаних добара може не поћи тим путем, већ оставити да полициска власт изврши и продају па да ову после, по §.§. 501. и 502. грађ. суд. пост., код суда обори. Али, има таквих инцидената, код принудне наплате, који се једино могу изнети на решење код административне власти. Узмимо, на пример, ово интересантно питање: да ли, у случају када је полициској власти предато. у разне дане, више извршних одлука против једногистог лица, та власт има за дужност да наплате врши оним редом како су јој одлуке предаване, што би, у претпоставци да дужник нема толико добара да се све пријављене тражбине могу наплатити, одвело томе резултату, да би одлуке, доцније полицији предате, остале неизмирене? Или пак извршна власт мора, у таквом случају, пописати једновремено добра дужникова за рачун свију поверилаца, тако да сви они задобију право да се из тих добара наплаћују? Питање ово, у вези са тумачењем §-а 470. грађ. суд. пост., има да се расправи раније. пре погшса. Јер ако. узмимо, полициска власт, сматрајући да је то њена дужнлст, попишеимаовину осуђенога само за одлуке које су јој пре на извршење дате, повериоци за чији је рачун попис учињен, стећи ће једини, по §. 469. грађ. суд. пост., залогу, и из ње ће се намирити. Остали повериоци, који су своје одлуке предали власти позније, не могу тај попис обарати не само код више админисгративне власти него ни код суда: повериоци за чији је рачун попис извршен задобили су, по §. 469., пуноважно залогу, и уништење пописа бша би повреда једног стеченог права, а стечена права не могу се ни самим законима рушити (чл. 36. Устава). Повериоци који су остали неизмирени имали би само то правно средство, да од извршнога органа траже накнаду штете, по §. 800. грађ. зак. у вези са §. 500. а грађан. суд. пост.. (В. и чл. 28. Устава). 28 ) (наставиће се) Живојин М. ПериЋ.

цодндијскн чнновннин | И Пројект закона о чиновницима грађанског реда.

(НАСТАВАК) Под таквим погодбама ситуиран, српски чиновник. који је по правилу сиротног стања, не знамо из какпих побуда треба да се посвети полицијској струци ? Кад се свему осталом чиновничком особљу гарантује државна сгужба, па се само веће полицијско чиновништво од тог начела изузима, правилно је претпостављати: да ће се полицијске службе примати или најлошији кандидати, који у опште у другим гранама државне службе нису имали приступа или успеха, или кандидати, који с нарочитим, несавесним прорачуном, улазе у ту службу само зато, да се за кратко време, док су на дотичним положајима, наплате тековином, истина, у вези са службом, али која им на законској основи не припада. Не треба се варати! У нашим приликама, такво чиновништво било би у народу осуђено на губитак службе и под најсавеснијим владама: а таква њихова судбина била би у толико гшузданија, у колико с обзиром на начело сталности, које би вредело за све остале чиновнике, не би у опште било могућности, да се тим људима, ма они били и најсавеснији и најупотребљивији за јавну службу, нађу друга места у замену за полицијске положаје, са којих би их нова влада сменила. Шта више, баш елементи, који би се својим моралним особинама упорно истицали у државној служби, елементи, чија се моралност не би мењала са изменом сигуације, били би увек у положају, да за нов режим немају довољно „политичке" подобности; и ако би био јавни интерес, да тако истакнути елементи, који би се одликовали савесном применом закона, задрже своје положаје и даље, или бар да у опште остану у државној служби. Њихово даље учешће у државној служби, ма и на другим положајима, било би у толико потребније и корисније, у колико долазе баш са оних службених позиција, на којима су се морали занимати и врло важном и врло пространом државном службом иницијаторске природе, те за државну службу имају један осведочени плус, који их изнад обичних кандидата за државну службу знатно истиче. Тако рђаво ситуиран, полицијски чиновник долази у положај, да, тако рећи. облигатно и против своје воље погоршава своје моралне особине непосредно у државној служби, за коју је потребна најчистија морална исправност. Не треба тражити од људи, да буду анђели! Под претпоставком, да се ко год од бољих људи прими једног тако изузетног, несигурног положаја, знајући да му је он само провизоран, а у Србији у сваком случају провизоран и у толико несигурнији, у колико је истакао јачу моралну снагу, њему не осгаје ништадруго, него да свој морал, какав се тражи за исправнупримену закона подешава према захтевима режима, под којим служи; а што је још опасније, да се за све време трајања ње-

гове службе стара, да и несавесном применом закона што јаче обезбеди своју будућност у току кратког времена, за које ће бити у служби полиције. Подмитљивост и у опште несавесна тековииа, по правилу, биће главно обележје мотива, који ће многе кандидате одређивати да се овакве службе примају. На тај начин, она врста државне службе, која треба да има најбоље чиновништво, имаће најлошије Ако и у једној земљи треба радити на јачању ауторитета власги; ако је и у једној земљи потребно, да се ауторитет власти мора у првом реду подизати јачањем ауторитета полиције, то је у нас. Према томе, чудновато би било, одиста, дозволити једно изузетно стање баш тамо, где би тај пзузетак био и сувише онасан и сувише значајна сметња, ако се у опште помишља на иоправку државне службе у Србији, на једну озбиљну реорганизацију јавне службе. Која је то власт, до чије надлежности критеријум масе иде тако непосредно, ако није полицијска? Претрпана тако разноврсном надлежношћу оне врсте, која народ у целини најинтимније интересује, која захвата и све његове личне и имовне односе, слободу рада и кретања у опште, полицијска власт, по превасходству тражи снажан власнички ауторитет, па да у свима односима њене надлежности може бити успеха, и да се после тога успеха, и после савесне и паметне примене закона, почне једном веровати у њену корисност и испразност, те да јој се тако врати ауторитет, који јој је тако много потребан, а који је она тако давно изгубила. Међутим треба једном и у нас да се запази и да се зна на широј основи него до сада, да у нас не може бити јаког ауторитета власти у опште, ако такав ауторитет недостаје полицијској власти. А ако је тако, онда има ли смисла постављати и даље за основну организацију ове струке најнесретније начело, које је ставља у изузеган и наопачки положај; начело, по коме се само та струка ставља ван примене и заштите начела стапности, и на тај начин за улаз у ту службену област отварају врата или само рђавим елементима, или само онима, који су у напред одлучили да постану рђави. Истина, у новом пројекту закона о чииовницима грађанског реда предвиђено је начело сталности и за полицијске чиновнике, али управо само за све писаре и секретаре окружних начелстава, а не и за остало особље, н на име: за начелника министарства унутрашњих дела, унравника града Београда, окружне и среске начелнике и чланове Управе града Београда. Другимречима сталност је предвиђена само за спомоћно чиновничко полицијско особље, а не и за оно, које је непосредни и прави носилац полицијске власти; за особље на које се у главном полицијска власт и своди у оним њеним агрибуцијама, које јој по њеној законској надлежности признају. Спомоћно полицијско особље долази са унапређењем на више полицијске положаје у праву опасност, да изгуби гарантију, коју му даје начелно сталности. У место унапређења, I оно би већи подожај морало да сматра

м ) В. опширније о овоме у нашој књизи О по» аису, I., отр. )12.—-125.