Policijski glasnik

СТРАНА 186

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 22

отавника, више верујемо, да се на тој основи не би могло одговорити циљу. Више нам се чини као умесно, да би се нарочита спрема правништва за поједине позиве у државној служби могла боље и потпуније да добије после свршених Факултетских студија. И на тој ћемо основи и третирати даљи смисао главне ствари, коју овде покрећемо. Све што би ипак, чини нам се, могли и поред оваквог гледишта нрепоручити, то је, да се практичном делу правничке наставе поклони много више пажње, него до сада, па да се он чак и нарочито организује, с обзиром и на административну службу и службу правосуђа. Користи од овога биле би, мислимо, несумњиве. Студенти Факултета, са много внше појимања пратили би теоријску наставу, па би јој самим тим поклонили више пажње, него до сада. Строго теоријска беседа проФесора, која излаже системску везу и смисао начела појединих научних категорија, мучно да се много разликује, да изазива знатно веће интересовање, и да олакшава ближе појимање таквих разлагања, него што за све то пружа могућности чигање појединих писаца. Међутим, оскудица научне литературе, као што је случај у нас, и свесна потреба отудеиата да испит код дотичних проФесора полаже с успехом, ставља их у положај, да, у главном, часове проведу у белешкама, у облигатној дужиости, да што више изговорених мисли сачувају за своје студије, те је диктандо професорски њихова нрва и најважнија услуга, која им се може учинити. А кад се слушање проФесорских лекција сведе на диктандо теорије и суморне последице, које оно оставља, онда није чудо, што је за студента сваки такав час прави терет, што се он стара да тај терет избегне и што доста разложно мисли, да он тај терет може да избегне читањем туђих табака. И ако, дакле, мислимо, да би стручна донуна нравничке спреме непосредно за државну службу требала да се добије и нарочито организује после свршеног Факултета, ипак налазимо, да би Факултетску наставу требало, донекло, појачати добро организованим практичним делом наставе. На тај начин предавања би била и потпунија и јаснија, знатно приступачнија појимању студената, па самим тим, таква би се предавања и у теоријском делу пажљивије пратила и била ближе циљу, коме треба да одведу у служби јавних интереса. Немачки проФесор Д-р Фромхолд, тражећи у овом смислу начелну реФорму Факултетске правничке наставе на универзитетима, предлаже установу т. зв. арзвничке клинике, која би, у неку руку, била аналогна установи медецинске клинике. Као год што се у медецинској клиници ђак-медецинарпрактички спрема за свој лекарски иозив, али, уједно и болнима указује иомоћ, чинећи им лекарске услуге; као год што је тамо спојено лечење са научним циљем; као год што се тамо млади медецинар неносредно на болесном телу лица, које се обраћа за иомоћ, учи свом позиву, тако би се исто могло покушати, да се студенти права доведу у непосредну везу

с лицима, којима би услуге правништва биле потребне; дакле, да се студентима, још за време Факултетске наставе покаже и »патолошко«, а не само теоријско стање права, те да уђу у практичну страну права и свога позива још док су у школи, а не тек после школе у облику нарочитог припремног дела олужбе. Тражећи организацију практичног дела наставе на тако широкој основи, поменути немачки проФесор продужује ову своју основну мисао овако: »као год што медецинска клиника захтева извесна стручна претходна знања, тако би сасвим природно и установа правничке клинике претпостављала претходно теоријско образовање. Њоме би се, као значајним наставним средством, уз нарочита систематска предавања и вежбања, у последњем семестру, требала да закључи правничка Факултетска настава«. Као карактеристичну разлику према дојакошњим практичним предавањима, Д-р Фромхолд наводи ту околност, што се она наслањају по правилу на случајеве, који су, истина, узети из праксе, али који су према потреби и вољи наставника, промењени; али. ако и нису промењени, они су само замишљени ; јер се тек проФесорским разлагањем добија појам о њпховој стварности код слушалаца »док се у правничким клииикама и проФесор и студент налазе у сред правног стварног живота", како односно самог дела, тако и односно свију околности, које су од значаја за што бољу поуку, схватање и оцену ствари; те док је у садашњим практичним предавањима. — семинарима и конзерваторијама, главно обележје предавања фикција, дотле би у правничким клиникама главно обележје било: стварност, живот, а »живот је најбољи учитељ«. Доведен у непосредну везу са животом, правник се уздиже до пуне самосвести о важности свога позива; а осећа у толико више воље, да му предано служи и да га што боље упозна, у колико му у облику овакве стварности постоје разумљива теорија, која односним материјалом влада у практици. У облику овакве правничке клинике, која би стајала под највишим руковањем нроФесора универзитета, правнш; би израђивао огроман број послова административне службе и службе правосуђа, оиако, како на законској основи захтевају истинити Факти, који их изазивају. Организоване у облику нарочитих канцеларијских биро-а, овакве клинике биле би од бесплатне помоћи огромном броју сиротиње, којој би давале услуге разне врсте; јер би радиле са непосредним ауторитетом судског или административног надлештва, чијој су употреби намењени сви акти, што би се у правничкој клиници израђивали. Нрактично усавршавање правништва било би на оваквој основи зајемчено великим, строго службеним ауторитетом, који би јој држава дала на законској основи; а да би у њој било послова и разноврсних и у великом броју, гарантија је већ у том Факту, што би радила бесплатно и у кориот сиротиње. Наравно, на клиници се не би могли вршити и послови, који припадају искључиво .компетенци судије, или што би при-

падало надлежности каквог старешине или колегије административног надлештва, које самостално одлучује и наређује. Али то и није потребно. Сав приирсмпи рад у свима облицима његове разноврсности, који потом служи као основа за даљи рад и решавања, могао би припадати клиници, а већ оамим тим практика правника студената била би у клиници огромна. Ближе извођење Д-р Фромхолд не додирује; али се и из овога, што је до сад речоно, види у начелу и обим и смисао његовог захтева. Гледиште за ближу везу теоријске и практичне наставе, и ако не на овако пространој основи, и у друкчем облику, заступају и проФесор Ото Фишер, и за правиичку наставу тако заслужан човек, као што је професор берлинског Универзитета Д-р Штелцел, председник нравничке испитивачке комисије. Како се организација тога начела по Д-ру Штелцелу знатно разликује од изложеног плана Д-ра Фромхолда, и како Д-р Штелцел има врло велики ауторитет у питањима ове врсте, то ћемо се у кратко позабавити и његовим главнијим мислима. (наставиће се) Милутин А. ПоповиЋ. о<ЗЈ€>о 0 СЛ.0Б0ДИ БОЉЕ И 0ДГ0В0РН00ТИ

(настлвак) први део 0 слободи воље са психоложког и научног гледишта у опште. А. Дефиниција слободне воље. Пре него што пређемо на расправљање самог питања, да ли слободна воља ггостоји или не, треба пре свега тачно одредити смисао израза слободна воља, треба дакле тачно дефинисати појам слободе воље. То је тим пре потребно учинити, што има писаца, који изразу слобода воље дају смисао сасвим супротан ономе, који он обично има и који је једини оправдан. Појам слободе појам је чисто негативан. Слободан бити значи слободан бити од нечега. То се да показати и на обичним изразима. Кад се каже слободан изглед, онда се тиме мисли на изглед, који ничим није заклоњен; кад се каже слободан народ, онда се тиме мисли на народ, који не трпи ничији иритисак ит.д. У свима овим случајевима израз слобода има релативно значење, т. ј. значи осуство препреке са јсдне извесне стране. На први поглед изгледа, да се исти израз може употребити у истом значењу и код појма слободне воље. Воља човекова на име може се назвати слободном већ и по томе, што је она независна од утицаја спољашњих објеката, што смо ми, у колико су наше радње вољне радње, независни од тих спољних утицаја. Међу тим вољне радње могле би бити одређене чисто унутрашњим условима, карактером човека, представама и осећањима, која он у моменту вољне одлуке у својој свести има и т. д.