Policijski glasnik

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

тивно општем појму о урачунљивости, кад би се она за ово дело казнила. И тако судија у овоме случају није дужан, а нема ни потребу да испитује њихову способност или урачунљивост, као што би то у опште морао чинити (види § § 56 и 57 нашег к. зак. и § 56 нем. казн. закј. 45 ) Исто тако и лица, која су силом закона или иресуде лишена права на полагање заклетве, не могу учинити кажњиво кривоклетство. Ова лица по закону не могу да иолажу заклетве ни као сведоци и вештаци, било то у грађанском или кривичпом поступању ни као странке цивилнога процеса (овде, наравно, могу, ако то противна странка допусти). Заклетва таквих лица није никаква заклетва у правноме смислу и према томе не повлачи кривично правну одговорност. Код ових лица оокудева дужност, да власги. под заклетвом, покажу истину; она су лишена права уаклињања и с тога давањем лажнога исназа под заклетвом, не вређају лоотојоћу законску аабрану и неспособна су да деликт учине. : Б.ј 0 несиособности лица. гп сопсгеЛо. «■ Сва остала лица, која по закопу у конкретноме случају не треба заклињати, ако би ипак била занлста, способпа су да учине деликт и имају за њега да одговарају. 4 ') Ова њихова одговорност оснива се на разлогу: што су ова лица у оиште сиособна за полагање заклетве и и њихова заклетва у опште (ш аћз1;гас1;о) може произвеоти нравно дојс/гво, ма да то у конкретном случају и пе би било. (0 овоме нарочито Хелшнер на означејјом мосту). Ио нашем закону у ова лица снадају: лица означена у § 114 т. I, 5 и 6 кр. с. иост., § 115 крив. с. иост., и § 211 гра!,. с. пост. (а по нем. крив. пост. § 56 н. з. и § 57). Противно овде изнетоме гледишту. у опште у иауци усвајаноме, оваква, лица код нас, по сили ирописа §. 271. казн. зак., не могу се за кривоклетство казнити. Напротив по немачком казн. зак. таква лица имају да одговарају за кривоклетство по §. 157. казн. зак., а постојећи изузетни, њихов правни однос у конкретноме случају ставља им се као казну ублажавајућа охолност, услед које нм се казна има да сведе у размаку од половине па до четвртине оне казне, коју су иначе заслужили. Наш анализ деликта овим је завршен, и у даљем току нашега написа биће још говора о модалитетима деликта. Ј5 ) Тако : Хелшнер II 909 и 910, Биндинг о. 126, Меркел о. 406,. Лиот Л. И. о. 123 и уџб. с. 708 ; противио Олсхаузен код §. 153. п. 36) и X. Мајер с. 726, који узииају да у погледу па малолетнике може бити кривичне одговорности за кривоклетство, само ако је заклетва од њих изузета и остали потребни услови стоје. 4в ) Тако Хелшнер II 911, Меркел с. 406, Биндинг с. 137; противно Олсхаузен код §. 153. п. 3 а), X. Мајер с. 726, Лист Л. И. с. 126 и Уџб. с. 702. н немач. судска пракса. 4-1 ) Тако Хелшнер II 809 и 910, Биндинг с. 127, Олсхаузен код §. 153 п. 3 с). X. Мајер с. 726.

6.) О умишљају (Хотичност, Бо1ив, УогааЦ и нехату (Си1ра, Раћг1а881§кеИ;) деликта. Вило би погрешно сматрати да се овде изискују неки нарочити услови за поотојање с1о1ив-а. Напротив, довољно је ако је учинилац био свестан тога, да даје дужносии заклетвени исказ, иротивно истини, и да тиме вређа законску забрану, којом се давање оваквих исказа казном припрећује, а није потребно да је он и неку нарочиту намеру при томе имао н.пр. да кога оштети ит.д.; довољан је и (1о1из еуепКЈаНа. 48 ) Моменат за постојање означене свесности јесте код промисорског кривоклетства — време давања исказа., код асерторског — време полагања заклетве, а код повреде заклетве у ужем смислу (§. 27-ј. к. зак.) •— време, када се поступа противно обећан>у у заклетви. Што се тиче нехата деликта, утврђујемо : да се он не претпоставља нити мора стојати увек, кад стоји неистинит исказ, а нема с1о1ив -а учиниоца; само постојање овога, двога — није у исто време и доказ о постојању нехатнога деликта. Поред тога увек мора стојати још и та околност, да је учинилац пропустио да покаже дотичну истину за то, што није обратио довољну пажњу на дотични неистинито исказани моменат. Мора, дакле, бити констатована и непажња учиниоца. Ова непажња стаја^е на сваки начин тада, када се несумњиво утврде поједина Факта, која су била нозната учиниоцу и из којих се по нриродном и правилном току ствари може известиј да би оп свакојако морао знати и могао показати ону пстину, коју је пропустио да покаже или ју је противно показао — само да је обратпо на то потребну пажњу. 49 Све означено има се ценити у конкретноме случају, наравно, још с обзиром и на индивидуалне особине, а можда и навике, учиниоца и све потребне околности дотичнога предмета и исказа. Мора се признати да оваква оцена одиста изискује и велику пажњу и добру школованост и извежбаност судије, тако да стоји бојазан да судске одлуке често могу бити и погрешпе. Са ових разлога противни смо криминализацији нехатне лажне заклетве, јер би од тога лако могло бити више штете него користи. 50 ) С тога се мноЈ-а законодавства и задржавају само на криминализацији хотичнога кривоклетства, па тако и наше. Међутим немачки казн. зак. предвидео је овај деликат у своме §. 163. У осталом напомињемо, да нехат код овога делакта не чини неку особитост нити се разликује од других кулпозних.

18 ) Тако Биндинг с. 127 и 128, Олсхаузен код §. 153 п. 5 II 6 и код §. 154 п. 10 в). X. Мајер с 727, Лист с. 709, Хелшнер II 914, који вели, да увек стоји намера за варање, чим стоји свесност да се даје неистинит исказ. 49 ) Тако Олсхаузен код §. 163 п. 1 и п. 2 а). Биндинг с. 129, Хелшнер II 919, Лист с. 712. 50 ) Тако Хелшнер II 913; противно Биндинг с. 129 под 1), који у осталом и сам иризнаје, да примена закона о кажњавању овога нехата изискује добро школоване и пажљиве судије.

деликата. Општа правила о нехату и овде важе. Ако се ствар тиче знања какве истине у тренутку заклињања не може бити нехата, ако учинилац тада није знао за ту истину, Али ако то знање и опажање треба да се покаже као резултат каквог ранијег збића, било то у опште каквог душевног рада или само каквог чулног опажања, то су и сведок и вештак дужни да се тачно опомену њихових опажања, односно, умних делања, и да покажу истину. У тој цељи оии су обавезни да учине потребно умно подсећање (Апзраппип§' ос!ег Апз^геп^ип^ с1ез ОеЛасМшвзев) и чим то нису учинили, па им је због тога исказ испао лажан, они су нехатом пропустили да испуне дужност и деликт стоји. 51 ) Наравно да је у к.онкретном случају врло тешко утврднти, да је овакав неистинити исказ резултат нехата учиниоца, као што је већ напред поменуто. 7) Покушај и свршено дело, саучешће, стицај, продужење и заотарелост. 11 ри утврђивању појма о покушају деликта, свакојако мора се водвти рачуна и о природи његовој. Деликт се састоји из два акта: исказа и заклетве. Оба акта морају постојати код свршенога деликта, а код покушаја мора један од ових двају актова бити свршен а други несвршен, ПОП1ТО, ирема природи деликта, тек по овршетку једнога акта, наступа други. 52 ) Изузетно, кад се исказ у самој заклетви садржи, покушај ће стојати кад је заклетва остала недовршена. Међутим не сме се изгубити из вида ни то, да се деликт састојп у давању лажнога исказа и по томе покушај ће његов тек тада стојати, кад је учинилац већ неку неистину исказао, а никако и пре тога. Тако дакле, ако је заклетва промисорска, после које следује исказ, покушај деликта биће само тада, ако у исказаном и не свршеном делу иоказа буде неистине. 53 ) Овакви случајеви ретки су, али они могу наступити услед каквих неодољивих догађаја у тренутку давања исказа или полагања заклетве, нпр. болест субјекта власти, који прима исказ, болест самога учиниоца, пожар зграде где се заклетва изузима и т. д. Односно момента свршетка деликта, има се узети оно време, када су оба потребна акта свршена. Тако, код промисорске заклетве, није потребно да се чека на свршетак дотичнога претреса по кривичном предмету, већ самим закључком исказа има се сматрати да је и деликт свршен. 54 ) (наотавиће ое)

51 ) Тако Биндинг с. 130. Олсхаузен код §. 163. п. 2 а), X. Мајер с. 7 30, Хелшнер II 920, који лепо вели, да је онај, који даје исказ дужан с највећом бргокљивошћу и савесношћу да поступа, он је дужан да пажл>цво иопита факта, о којима има да да реч, да их упореди са својим сопственим знањем, да се тачио опомене свију опажања и на чисто их изведе, па према томе да исказ учини. 52 ) Биндпнг с. 12 5. 5а ) Биидинг с. 125, Олсхаузен код §. 153. п. 13 и одлуке царевинског суда. 54 ) Биндинг с. 12", X. Мајер с. 727, Олсхаузен код §. 154 п. 13, Хелшнер II 915; противно Лист Л. И. с. 100.