Policijski glasnik

СТРАНА 138

ПОЛИЦИЈСКИЈГЛАСНИК

БРОЈ 17

ПОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО зд^ковнчки ЧАСТ ириминална'прича У гостионици »Код Ј1аФа к свако се вече скупљало за једним столом неколико старих, изслуженихчиновника. 1 Јретресали су нолитику, дневне новости, а најрадије своје успомене и доживљаје из прошлости. — Можете говорити шта хоћете, али ја остајем при томе и тврдим, да и зликовци имају своју част, узвикнуо је стари, доброћудни чича Штајнерт, држећи уздигнуту песницу, — Немојте се излагати подсмеху, Штајнерте, настави нуковник Ланкен. Појам о части врло се разнолико схвата и тешко се може доћи до сагласностИ у мишљењу о томе питању. Свакако да и међу таквим субјектихма може егзистовати појам о части, и ту овај или онај налази своју част у истицању и похвали свога необично бруталнога дела. И зато одлучно одбијам да се такве радње могу идентиФиковати са појмом о части. —■ Свакојако, пуковниче ! Ако мој говор тако схватате, онда смо се погрешно разумели. Ја и сад пбнављам, да и разбојници и крадлЈИВци могу неки пут бити прожмани осећајем части. Затб вам могу навести очити пример. — Причајте, Штајнерте, причајте, навалише на њега сви пријатељи. — Па, добро, испричаћу вам и ако то чиним нерадо, јер је то била борба на живот и смрт. Поткрепи се са неколико добрих гутљаја пива, завали се угодно у столицу и протрља руком чело. — То је било пре 30 година, поче Штајнерт. Био сам тада млад и крепак, у цвету свога успешнога рада. Ви сте сви познавали јувелира Голдшмида. Код њега је извршена опасна крађа робе у вредности неких 600.000 марака. Злочинци су извршили дело са таком вештином и обазривошћу, да је Голдшмид хтео скоро излудети услед немоћи полиције да пронађе зликовце и покрађу. 'Гако сам бар читао у новинама, које су ми случајно допале руку. Тада сам се налазио у Берлину. Заинтересовао ме је тај случај услед његове мрачне тајанствености, најмање пак због обећане велике награде. Од очајнога јувелира ништа се није могло сазнати, а ни иначе се није могао никакав траг приметити. Убрзо сам се преварио да ћу што наћи, јер сам био убеђења, да и најпредострожнији злочинац мора оставитп за собом ма каква трага на месту дела. Скоро четири сата претресао сам испражњену трговину, ормане и столове претурао, али све узалуд, Последњи ми је покушај остао још за патос, и у једној његовој пукотини нађем једно мало запало срце бисера. Голдшмид одахну кад му показах шта сам нашао. — То је био прстен, објасни ми он. Прстен са једним дијамантом, оперважен

венцем таквога бисера. Та је малена кост представљала вредност од 2000 марака, и њу ми је дао граф ВалдорФ на оправку, Услед нестанка те ненакнадиме усномене, граф је био као луд. Више ништа нисам могао сазнати, те оставим очајнога старца тешећи га са неколикб речи, и јавим се графу. Иначе горд, неприступачан господин, прихми ме иеобично учтиво и кад са;м му предложио моје трагање за прстеном, хтео ме је скоро загрлити. Брзо доне-се нам други прстен, идентичан са украденим и узмем његову тачну скицу. При растанку стисну ми у руку новчаницу од пет стотине марака. — Не гатедите, драги господине Штајнерте; нека котлта шта кошта, само ми донесите прстен. Тада пођох у тражење. Читаве недеље у најразноврснијим прерушавањима протурао сам се по друштву гамена и коцкара, са с.умњивим креатурама пио сам братимство, заљубљивао се у проблематичне женске, набацивао на себе свако рђавство, све на рачун граФов, али залуду. Са таквим резултатом да изађем пред граФа и признам му своју немоћ, било ме је срамота, те сам био скоро решен, да се нечујно изгубим. Свакако да ,је то било нечасно, али шта сам друго знао чинити. Мој би позив био за свагда упропашћен. Чинило ми се неупутно да за свој одлазак јавим у хотелу, јер би то одмах могао сазнати и граФ. Тако сам, као и сваке вечери, отишао у варош после вечере. Пошто није било могуће отпутовати, намерим да ноћим у »Манастиру«. Упркос томе побожнвме имену, тај је локал био уточиште најизвиканијих личности; био је остатак, рушевина једнога манастира, са мрачним, непроходним ходницима, избама иподрумским одајама, од којих је једна служила за гостинску собу. Већ сам више пута долазио у ту извикану кућу, а нисам је ни тога вечера хтео напустити, што сам непрестано још имао наде да ћу моћи наћи прстен. Ту су се скупљали најокорелији крадљивци, али све их је држао у шаху каФеџија, човек херкулеског стаса, мрачног, натмуреног погледа. Он је у исто време био и њихов поглавица; без његове воље није се смело ништа предузимати, а сва.похара и плен мора се увек њему доносити. Они су се вољно повиновали његовој умешности, његовом оштроумљу, а то је узрок да му се, и поред многих полицијских претреса, никада није могло доскочити и стати за врат. Према другсЛзима био је предусретљив, али никад није трпео приговоре. Тада је могао бити груб и свиреп. Причало се, да је без икаква размишљања и милости убио заводника своје кћери и закопао га у подрум. У те страховите замке ишао сам ја; вукао ме је тамо неки необјашњиви осећај. Крчма је била скоро пуна кад сам ушао унутра. Једни су оедели за столовима, пушили луле и играли карата, други су се испружили по земљи, подбочили главе рукама и причали по свој прилици какве

шаљиве ствари, пошто су се грохотом смејали. —т Пази, »ћоре!« одјекну један узвик и сви се погледи упреше на мене и моје елегантно одело. — Сигурно си иашао,как1:у нову љубазницу ? рече један. — И то извесно неку Фину, подсмевао се други, па јој није било добро његово старо одело. — Имаш право, одговорих ја. С тиме се прекиде разговор. те ја седнем за један сто и поручим чашу пива од мајстора (тако су звали гсстионичара). Мало после тога приђе ми једна, осамнаестогодишња, лепа девојка. — Моја кћи, рече гостионичар са очинском гордошћу. Јединствена девојка, сад се баш вратила с пута. У стању је да устане противу десет оваквих. Путовала је као благородиа бароница и донела је собом пуну кесу адиђара. Али немој се ничему надати. И ако си ти и са једним оком тако леп, ипак она није за тебе, јер кад се једном повучем из овога живота мислим да је удам за поштена човека. Јеси ли разумео! Само сам механички климнуо главом, а поглед сам упро у девојкину руку. На средњем прсту њене десне руке био је тај многотраженипрстен. Мојега је оштро око одмах познало; недоетајало му је и оно зрно бисера, дакле свака је заблуда била искључена. — Прстен, прстеи, нехотично ми пређе преко усена. Гостионичар се наједанпут испречи преда мном. — 111 та знаш ти о овоме прстену ? Шта те се тиче прстен ? грмну он. Од те вике сви поскакаше на ноге и опколише ме са свих страна. — Говори! Ко си ти? — Ухода, шпијун! одјекну са свих страна. — Сад ћемо видети! узвикну гостионичар и у моменту здера ми завој са ока. Дивља се ларма подиже кад ме видеше са оба здрава ока. — Издајство! рикнуше неколицина. Доле с њим ! Укочен као статуа, не могавши учинити ни један покрет, стајао сам у сред бесне гомиле, а преда мном је био гостионичар, са стегнутим песницама и дрхтећим телом. — Претресите га! нареди он. Грубе руке изврнуше ми све џепове. Нађоше је. Са подсмехом држаху моју легитимациону карту и гледаху у њу. Био сам изгубљен. — Радите са мном шта хоћете, рекох ја хладно. Толико вас противу једнога, ту не помаже никаква храброст! Гостионичар слегну раменима. — Пустите га, ја тако хоћу ! Сви *послушаше и вратише се на своја места, истина с негодовањем. И ја се преморен спустих на столицу, да размшишам о своме критичноме поло-