Policijski glasnik

СТРАНА 142

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 17

раскид уговора о закупу, у смислу § 471. грађ. оуд. поступка?" — 11а ово питање одговарамо: По § 471. тачке а. става четвртог грађ. суд. поступка, земљоделац не може имање тамо побројано, нити продати нити ма ко.јим другим начином отуђити. Као што се из овога види, земљоделац ј.е ограничен у слободном располагању са овом имовином, кад год би се то клонило на штету егзистенције његове и његове породице. Како и закуп имања, нарочито кад је на дужи рок, и ако не представља ®ормалну продају, ипак истрже имање из притеЉања, дакле је на извесан начин отуђење, то је и он забрањен по горњем законском наређењу, кад год иде на гатету земљоделца. С тога су и власти дужне, да у кругу своје надлежности даду заштите земљоделцу, кад год је у овоме погледу затражи. Наравно, да оне по званичној дужности морају одрећи потврду свакога акта, који би ишао на то, да наређења § 471. грађ. оуд. пост. изигра, било закупом, реумом, трампом и томе слично. Како има сдучајева, где би се закуп могао сматрати као једини излаз за обезбеђење егзистенције земљоделца, као што је н. пр. болест земл>оделца, који је остао без икаквих укућана и задругара, то у таквим случајевима не би било разложно онемогућити уговоЈ) закупа, али само наравно нод условом, да он траје само за најкраће време, докле земљоделац не би ипак био у могућности, да сам обделава своје имање, или иначе њиме управља. IV. Деловођа општине гладачке, пита: „Иресудом Првостепеног суда, осуђен је један грађанин ове општине за убиство, поред казне још и на накнаду удови поменутог у 1200 динара. Кад ,ј€ осуђени извршио убиство био је у заједници са својим оцем, па је и по издржању казне наставио тај заједнички живот. На 2 год. доцније по издржању казне одсуђени је умро, не оставивши по смртти никога другог сем жене. После њега на годину дана умро му је отац: а жена му се преудала, те гако имање наследе сестре осуђеног, односно кћери умрлог му оца. Жена погинулог, којој једосуђена накнада у 1200 динара на име издржавања, поднела је пресуду судску полицијској власги на извршење и ова је наредила општини да узме у попис имање осуђеног, или пошље уверење о немаштини. Кад је приступљено попису имања, на коме је живео осуђени, за време извршеног убиетва, наследиице .— сестре осуђеног нису одобриле попис, јер су, веле, оие наследнице; свога оца, па нису дужне да плаћају накнаду за свога брата, који је умро пре смрти очеве. Моли се уредништво за обавештење: да ли је ова осуда везана за имање, којо је осуђеии имао наследити (по § 925. грађ. зак.) од свога оца, и да ли су наследнице

дужне да ову осуду плате, пошто су наследиле имање ? Ако по овом законом пропису нису дужне платити, онда може ли суд ово општински дати уверење, да осуђени није оставио никаквог свога имања, које је њихов брат — осуђени — после 1 5 године приновио по § 517. поменутога закона,, или би у овом другом случају полицијока власт требала да упути потражитеља суду да тужи наследнице? сс — На ово питање одговарамо: Између родитеља и деце не постоји задружни одношај, о коме говоре §§ 57. и 507. грађанскога закона, па према томе и осуђени није имао никаква нрава на имање овога оца, докле је овај жив, нити се из тога имања могло наплаћивати што друго сем оно, о чему говори § 325 а. кр. суд. пост. Према томе не може бити речи ни о цринову, о коме говори § 57. поменутога закона за чланове задруга. А пошто је, међутим, осуђени уМро пре свога оца, не оотавивши за ообом законите наследнике, те су имање наследиле његове сестре, као једини законити наследници свога оца, то се из тога имања не може наплаћивати ни накнада удови погинулога, по томе основу, што ово имање није никако ни било својигта осуђеног. Ако би се доказало, да је од времена иунолетства осуђеног , па до дана смрти његове — докле је био у заједници са оцем — било каквога принављања у имању, онда би се удова погинулог могла упутити на суд, да докаже право нанлате из овога имања. Ако се, дакле, утврди да није ништа приновљено на овај начин, онда суд може издати уверење, да оеуђени нема нигде ништа од имања; а ако има нека нринова онда за остало да се изда уверење, а за тај принов да ое извести полнцијска власт, која може упутити удову погинулог на суд да докаже право наплате из тога принова, или наредити иопис тога принова, којом би се приликом, административним путем расправило ово питање, или ако то не, онда приликом жалбе на продају. V. Суд општине Малоизворске актом својим од 20. Фебруара ове год. Вр. 447, пита: »По чл. 23. грађ. суд. поступка, и Закона о таксама под ж. јасно је одређено, које и какве таксе, општински судови имају наплаћивати, у корист општинске касе. Суд општине Селачке, актом својим од 10. Фебруара 1907. год. Бр. 1162 послао је суду овоме, две пиомене наредбе издате у спору Н. Н. противу Н. Н. којим наредбама позвати су парничари, да за извесно време положе спорну таксу, и дангубе за своје сведоке. Иоред изложене спорне таксе, суд општине Селачке тражио је да суд овај, од парничара наплати, за две наредбе по један, свега 2 динара. Суд овај извршио је преда.ју наредаба, но ону таксу по један динар, за издато

наредбе, није наплатио, већ је по предаји, акт без таксе вратио. Суд општине Селачке, понова, а преко ореске влаети, тражио је да суд овој мора ову таксу наплати. Начелник ор. тимочког актом својим Бр. 1578, наредио је суду овоме, да ову таксу у 2 динара, од оних лица којима су наредбе предате, одмах без икаквог изговора, а у року од три дана наплати и суду општине Селачке погааље, а суду овоме, а нарочито деловођи, скренуо је пажњу на правилно вршење своје дужности у овом питању. Да би суд овој, правилно у оваким приликама своју дужност отправљао, нагаао се је принуђен учтиво'замолити Уредништво за објашњење. 1. Да ли, и по коме законском пропису, опијт ински судови имају нрава нанлаћивати од парничара по један динар таксе за наредбе у корист овоје касе, или немају, и 2. Да ли је правилно суд овај постудшо, што по првом тражењу Суда општ. Селачке није ову таксу наплатио, илиније.? — На ово питање одговарамо: Према члану 25. правила за извршење закона о таксама која је прописао г. Министар Финансија под 3. маја 1897. год. Пр. Бр. 10.442, општински судови не наплаћују никакву другу таксу у маркама. сем оне, која је предвиђена тач. 87. а. н 88. зак. о таксама, као и ону, која је сиецијалним законима предвићена. Које, пак, таксе наплаћују у новцу, речено је у т. 96, 97 и 97 а. зак. о таксама и § 23. под а, б, в и г грађ. суд. поступка Ни по једном, пак, од ових законских наређења, не могу општински судови наплаћивати по I дин. таксе за наредбе, ,јер се такса, коју предвиђа т. 171. б. зак. о таксама, наплаћује само код државних власти. Према овоме, постулак тога суда правилан је, али кад год државна власт, и после учињених напомена од стране суда, оотане при сноме захтеву, суд је дужан да је послуша, ако му то не би навукло казнену одговорност. VI. Суд општине Јаковљанске, актом својим од 28. Фебруара ове год. Бр. 264, пита: »Решењем г. Миниотра Финансија, од 29. марта 1897. год. ПрБр. 7702, одобрено је, да се преноси имања по књизи »Б сс врше по уговорима и личним изјавама продавца и купца пред оиштинским судом, поред преноса по тапијама и препреоудама. У последњем распису нема ограничења од § 471. грађ. суд. поступка. С тога суд моли уредништво за објашњење: могу ли се дозвољавати преноси имања по уговорима и личним из.јавама и код оних случајева, кад се отуђује и оно имање, које је под заштитом § 471. грађ. суд. прступка? — На ово питање одговарамо: Наређења § 471. грађ. оуд. поступка, донесена су за загатиту ширих јавних