Policijski glasnik

БРОЈ 4.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 30. ЈАНУАРА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЈШЦИЈСКИ ГЈТАСНИК ПЛУЖВЕНИ ЛИСТ МИНИСТДРСТВА УНУТРДШЊИХ ДЕЛА „ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" издази једаннут, а према потреби и више пута недељно. Претпдата се нолаже у напред, и то најмање за пола годпне код свију иодидијских вдасти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинсва надлешшва, а за све друге претпдатнике у опппе 12 динара годншње. За иностранство: годигање 24, подугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласиика" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО [ћегово Величанство Краљ Петар 1. благоволео је, на лредлог Заступиика Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставитп: за полициског писара треће класе среза љубићског Божидара Тошића, полициског писара исте класе начелства округа чачанског, по службеној потреби; за нолицпског писара треће класе начелства округа чачанског Стојана Гавриловића, свршеног правника и практиканта Управе вароши Београда; и за полициског писара треће класе среза љубићског Димитрија Кузмановића, апсолвираног правника и практиканта Апелационог Суда, Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 22. јануара 1911. године, у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља 11етра 1., на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела. Министра Финансија, а по саслушању Миннстарског Савета, решено је: да се Павле Јевтић, полицискп писар друге класе среза љубићског, на основу § 70. закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање покоја с пензијом, која му према годинама службе припада. Из канцеларије Министарства Унутрањих Дела, 22. јануара 1911. године, у Београду.

Његово Величанство Краљ Петар I. благоволео је, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставити: за лекара среза лужничког Др. Божидара М. Банковића, лекара среза качерског, по потреби службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 22. јануара 1911. године, у Београду. Указом Његовог Величанства Краља Нетра 1., на иредлог Заступника Мини-

стра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Чедомир Маринковић, иолициски писар прве класе среза љубићског, на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда, отпусти из државне службе. Из канцеларпје Министарства Унутрашњих Дела, 22. јануара 1910. године, у Београду.

СТРУЧНИ ДЕ0

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

(НАСТАВАк) Да ли заиста, као што то, у наведевом његовом решењу, узима Касациони Суд, иостоји однос солидарности између првога и другога купца, за изравнање мањка који се покаже трећом продајом према другој ? Тај однос може имати свог извора или у уговору 1 ), и тада имамо уговорну солидарност, или у закону, и тада имамо законску солидарност *). Да, у горњем случају, нема уговорне солидарности, то је ствар јасна: никакав споразум између првога и другога купца није .утврђен да они солидарно буду обавезни, за диФеренцију између цене на

') § 545. Српскога и § 891. Ауотрискога Грађ. Законика; 81ићепгаисћ, ор. сИ., II, 8. 229. (Т.. Ради потпуности, додајемо да солидарност може имати свога основа и у тестаменту (завештању, последњој вољи — § 424. Грађ. Зак.) као и у уговору на случај смрти (§ 425. Грађ. Зак.): то бива када се наследницима или легатарима наредп да извесну обавезу, која је иначе дел>ива, испуне солида_рно. Па тај начин, ова прва врста солидарности назива се општим изразом: вољна солидарност (јер потиче од воље појединаца). 2 ) Примећујемо, да је овде реч о пасивној солидарности (1а зоМагНе раз81Уе, ра881^е СоггеаНИ!;), оној међу садужницима, од које треба разликоватп солидарност активну, ону која може постојати ме1)у саповериоцима (согге! сгс(1еп(11 или 811ри1апс11, 1а 8оНс1аг11е ас1гуе, ас{1уе СоггеаНМ!). Ову последњу солидарност .§ 545. Грађ. Зак., који говори о солидарности (че] ( у дужницима), и не сцомиње,

другој и трећој лицитацији, према поверноцима (односно дужнику) 1 ). О чему би, дакле, могло једино бити говора, то је о солидарности којој је осиов у самом закону, специално о оној о којој имамо одредбу у §-у 804. који овако гласи: »Ако није кривица једнога него више њих онда су дужни сви заједнички један за све и сви за једнога штету накнадити. А они међу собом нек се равнају, и по мери кривице исправљају колико на кога да спадне— к (§ 1302. Аустр. Грађ. Зак.). Што је сигурно то је да штета која је повериоцима (односно дужнику) причињена тиме што је дошло чак и до треће продаје није резултат заједничке радње првога и другога купца, била та радња намерна или ненамерна (погрешка већа или лакша, сп1ра 1еУ18 или си1ра 1а1а) г ). То је, у осталом, тачно приметио и Г. Михаило Тадић, у својој расправи: О одговорности куааца за накнадц штсте код јавних продаја (Архив, го^% 1906., стр. 145. и 146.). Радња из које је, за иовериоце (односно дужника), проистекла штета, то јест неполагање цене дате на првој продаји, од стране првога купца, и неполагање цене дате на другој продаји, од стране другога купца, јесу два оделита чина, која између себе стоје само у тој чисто објективној вези, да су опи причинили једну и исту штету реченим лицима. Али, солидарна одговорност може постојати п онда ако је штета проузрокована засебним и независним радњама два или више лица. Истина, према стилизацији § 804. Грађ. Зак., могло би се су-

*) Солидарност може имати свога извора још и у недељивосги предмета обавезе, што, такође, горе није случај: обавеза првога и другога купца ту се састојп у давању једне суме новаца, а таква обавеза је сасвим дељива. 2 ) По аустриском праву, ако је заједничка радња којајештету пр.оузроковала биланамерна (уогзакгПсћ, ш 1)6вег Акз1сћ1;), тада је одговорност учинилаца штете солидарна; ако те, пак, та радња била ненамерна, ако је она само једна погрешка, тешка или лака (Уегзећеп), тада је обавеза проста, и штета се дели међу проузроковаче њене, осим случаја да се не може да одреди мера одговорности појединих учинилаца штете и у коме случају је њихова обавеза накнаде штете солидарна. В. 81ићепгаисћ, ор. сИ., II, 8. 624.; Низпоу, Титаб ођбети аизкггјбћоти дгас1јап8когпи гакопгћи, КпЈ1§а II, з^гапа 682 и даље).