Policijski glasnik

ВРОЈ 7.

У ВЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 20. ФЕВРУАРА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУШБЕНИ ЛНСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанлут, а ирема лотреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за лола године код евију полицијских власти, п износи: '20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге лретплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, лолугодишње 12 динара у злату. Појсдини бројеви „Полицијског Гласиика" ие иродају се. Рукописи се не вра^ају.

СТРУННИ ДЕО

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

(НАСТАВАК) Охкада тече онај рок од три године у коме се, по § 939. Грађ. Зак., има подићи тужба за накнаду штете ? Тај пропис иам каже да исти рок тече »од дана кад је оштећеном штета позната постала". Да узмемо, да не бисмо питање комнлицирали, да је оштећенп за штету сазнао оног истог дана кога је она била и причињена, па да видимо откада ће тај трогодишњи рок почети тећи у случају који нас овде занима. По Г. Мих. Тадићу (в. његову расправу папред цитирану), тај рок иде од онога дана када је свршена друга лицитација на којој се је, према нрвој, показао мањак: од тога дана па за три године могу иовериоци (односно дужник) тражити, од првога купца. наплату реченога мањка. Ово је потпуно логично, с погледом на мишљење Г. Тадића о одговорности првога купца за мањак који се другом лицитацијом покаже. Као што иам је позиато, Г. Тадић налази да се, услед друге лицитације, уговор о продаји и куповини који је први купац био закључио са повериоцима (односно дужником) дефинитивно гаси: на њему, после тога момента, остаје само обавеза да плати ону диФеренцију у ценама између прве и друге продаје, без обзира на оно што ће се доцније збити. Отуда, за повериоце (односно дужника) право да, одмах по свршеној другој лицитацији, која је утврдила, на један сталан и непроменљив начин, однос између њих и првога купца, траже наплату мањка који је друга продаја показала. Тај моменат је по Г. Тадићу двогубо важан : тада постаје и право поверилаца (одноопо дужника) на накнаду штете а тада то право постаје и извршно (ех1§П )1е), то јест можо се његово извршење тражити, што значи да од тога тренутка тече и онај рок од три године у коме се може наплата те накнаде штете тражити. По нстеку тога рока, то право

застарева, и, за то питање. апсолутно је индиФерентно колико је, после друге лицитације, могла још трајати процедура егзекуције. 11о другом мишљењу, трогодишњи рок из §-а 939. Грађ. Зак. тече, код јавне продаје, од једног познијег, често много познијег, момента: од онда када купац, на последњој лицитацији која је била, положи излицитирану цену. До тога тренутка тај рок не почиње тећи, па ма колико дуг размак времена протекао од дана друге лицитације до њега. Мишљење ово оснива се, наравно, на том схватању да се уговор о куповини и продаји, закључен на нрвој лицитацији, раскида, услед друге продаје, дефинитивно само у колико је реч о главним тражбинама: о праву поверилаца (односно дужника) да траже, од купца, излицитирану цену, и о праву овога да тражи предају ствари. Што се тиче оне обавезе купчеве да накнади штету која би, за другу страну, проистекла услед тога што он не би закључени уговор било никако било у законском року испунио, та се обавеза, као што смо већ видели, не гаси ни одређивањем нове продаје ни самом новом продајом. Оамо, да ли ће та обавеза збиља и постојати, као и када ће она постати, то не зависи од друге продаје, на којој се је мањак, према првој, показао: ми смо већ рекли да и једно и друго стоји у вези са једним другим моментом, а тај моменат јесте полагање цене коју је понудио, на последњој лицитацији, купац нописанога добра. Тога ће се тек момента знати да ли је први купац учинио и колику штету противној страни неи.звршењем уговора који је са њом био закључио на првој нродаји. Као што видимо, и као што смо то већ и казали, уговорна обавеза накнаде штете првога купца јесте једна обавеза са одложеним условом: она зависи од испуњења тога услова да цена која се стварно добије и наплати за нописано добро буде мања од цене на првој нродаји, а ми знамо да застарелост код условних обавеза тече тек од тренутка када се услов испуни. Пре тога момента не може бити говора о почетку застарелости: застарелост (1а ргевспрИоп Нћега(;о1ге, Бге Уег-

јаћгип^) има свога основа у неактивности новериоца, који није, за време законом нрописано, захтевао извршење свога права, а тај разлог, разуме се, отпада код обавеза са одложним условом (као и код оних са условом раскидним) за све време док се не види хоће ли се или не услов испунити, то јест репс!еп1;е сопс1Шопе, јер, за то време, поверилац није овлашћен против условног дужника подићи тужбу за наплату 1 ). Исто онако као што ни код обавеза, које нису условне већ ригае е! знпрНсев, застарелост тече тек од дана када рок (1е 1:егте, сНе Рпз!) обавези прође. Пошто ми, као и Г. М. Стојанови}. )в. његову расправу о одговорности купца на јавној продаји непокретности), мислимо да се питање о одговорности првога купца деФинитивно може расправити тек када се цена, дата на једној потоњој лицитацији, заиста и положи, то и ми налазимо да онај трогодишњи рок у коме се од првог купца може тражити накнада штете почиње тећи тек од дана када се је друга лицитација обавила. Ми смо, говорећи о моменту од кога тече онај рок од три године из §-а 939. Грађ. Зак. код јавних нродаја, претпостављали само то да је реч о првом купцу, али то што смо за њега казали важи, ппПаИв тибапсПз, и за случај да који доцнији купац, други, трећи, четврти итд. дође, према повериоцима (односно дужнику), у обавезу сличну обавези првога купца, обавеза коју за овога повлачи тај Факат што је цена која се је, на последњој продаји добила и наплатила, мања. од цене на првој продаји, јер еас1ет ез1; га1ло 1е§18. Од кога тачно, у овом мишљењу, тече онај рок од три године? Треба правити, овде, ову разлику: ако су оштећени повериоци (односно дужник) сазнали за полагање цене од стране купца на последњој лицитацији онога дана када је она и положена, тада ће од тога дана почети тећи и онај трогодишњи рок:. ту падају у један и исти моменат и испу-

') Све што би он, за то време, могао чинити, то је да, ако оу друге погодбе које закон за то тражи испуњене, захтвва обезбеђење свога условнога права.