Policijski glasnik

(ЈТРАНА 186.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЛ 24.

Примедбе I 2. X 1910. № 10966. „Псгрешио је еуд, што јо застао оа извиђањем ове кривице и нриватне тужиоце упутио иа особену грађанску парницу за доказивање својине земљишта, које јо заузето инкриминованом тапијом, налазећи да је расправа овог имања од утицаја на даљи развој кривичног нроцеса. За овакву оддуку суд није имао ослоица у закону. Да ли у конкретноме случају постоје елементи, потребни за појам кривичнога дола, суд има да ценп по доказима, које странке поднесу и ислеђење пружи, а с обзиром на све околности и моменто ннкриминоване радње, који би јој давали карактер кривичног дела. - Ако би постојање кривичног дела завмсило од каквог грађанског питања, онда се и оно има расправити у са мом кривичном и.роцесу, по доказима које истрага изнесе". Наиомена. У § 12. крив. с. пост. утврђено је начело супремације кривичног правосуђа над грађанским. Ово начело признато је и у грађ. суд. пост. Тако § 174. гр. с. пост. наређује се да грађански суд застане с извиђањем спора, кад се утврди да стоји какво кривично дело кога од парничара, од кога би зависио исход грађанске парнице. На против у кривичном поступку нема сличне одредбе, ј р би она вређала поменуто усвојено начело. Правило јо да се у кривичном поступку тражи материјална (§§ 5. и 51. кр. с. пост.), а у грађанском Формална истина (§ 178. гр. с пост.), па је природно да се кривичној нросуди мора признати првенство над грађанском. Прома изложеномо изгледа да је ово литање сасвим јасно и да се противно глодиште не може ни заступати. Па ипак саопштена одлука I Оделења Касац. Суда чини изузетак, а стална и дугогодишња судска пракса постуна сасвим супротно. Ово со питање веома често јавља по оптужењима за горосечу и по овим делнма стална је пракса оваква: Чим оитужени оспори тужиоцу својину земљишта, на коме је горосеча учињена, онда се приступа оцени овога питања; ако нрив. ТЈЖилац нема тапију или какав другп потпун доказ о својини, суд ценп ко Ј<з, према изнетим доказима јачи у праву, па за ког.а нађе да је слабији, упућује га на грађаиску парницу, да у њој докаже право својине. Док со ова парница не сврши, застајо се с кривичпом истрагом. Свакако да ово није правило, а овде у толико лре, што кривични суд има да е.уди о јсдном делу. које се казни по приватној тужби. Тужилац, који тражн да се оптужени казнн зато, што је секао гору на његовом имању, дужан је да изнесе пред кривични суд сво што идо у оотатп иеисправљенс у оделењима Касац. Суда. Ако се оће да чиие у сваком случају и овакве иснравке, онда се у највишем суду може иовећати и судијски и административни нерсонал. Познато је да он није ни најмање повећан и ако је само з.м последњих 30 годииа посао у Касац. Суду утростручен. Цељ је наших белеЈкака да по могућству поиунимо ову Тфазнину и млађе правнике упутимо на иравилнију примену закона.

придог овоме тврђењу. Оитужени, који се брани да ие стоји навод тужиочев, да је то иман>е њсгова својина, изнеће та1гође све, чиме правда своје тврђење. Носле свега тога кривични је суд дужан да се у смислу §§ 5. и 51. крив. с. пост. постара да пронађе матернјалну истину, према свима доказима, које би могао да прибави, па ће према томе и изрећи своју одлуку. То и јесте његова дужност, а никако, да застаје с кривичпом истрагом и да чека резултат грађанске парнице. Ваљало би да се изнета погрешна пракса већ једном напусти и кривично правосуђе поштеди од овога излишног и нротивзаконог застоја! 1 ) 50. Кад се по противзаконој наредби каквог чиновника или јавног сдужбеника (§ 132. к. зак.) какво лице веже, онда дотични јавни службеник тиме чини дело лишења слободе из § 123. к. зак., а не дело из § 122. к. зак. [III 19. X 1911. № 12974]. X је оптужен зато, што је наредио општ. пандуру да веже ирив. тужиоца, Побуде аресуде Ааелационог Суда. Првостепени суд иогрешно је узео да у радњу оптуженога стоји дело из § 122. у в. с § 132. к. зак. Овде стоји дело из 11 одељка § 123. к. зак., зато, што је оитужени у званичној дужности, као кмет, приватног тужиоца у нехату слободе лишио. У радњи оптуженога нема наваличности већ нехата зато, што је прив. тужиоц својим упорством и нанрављеним нередом изазвао нотребу да се оптужени као кмет умеша и поврати ред и нослушност, те је дејствујући у том правцу могао мислити да има права, да прив. тужиоца на означсни начин, и без пресуде лиши слободе, кад му сам чл. 110. зак. о општ. даје нраво да прив. тужиоца за овакав његов ноступак казни са један дан затвора (( . Нааомена. У § 122. к. зак. предвиђено је дело принуде с општим карактером. Ту Ке се иодвести кажњива радња јавног службеника у ономе случају, кад она нема каракт р другог кажњивог дела нпр. лишења слободе. Овај деликт по правилу консумира дело иринуде; учињена принуда добила је Форму другог кажњивог дела ($ ,23. к. зак.)' 2 ). Кад је оптужени наредио да се прив. тужилац веже, онда јс тиме прив. тужиоцу причињепо лишење слободе; он је спречен у остварењу соиствене воље у иогледу свога кретања у иростору. То и чини битни елеменат деликта лишења слободе 3 ).

1 ) Ова рђава пракса злоупотребњава се на овај начин: Онај, којинема доказа о својини какве шуме, оитужи правог власника, који такође нема тих доказа, за дело горосече, те се тако стави у положај оптуженога. Ако на тај начин успе, скрпивши кога сведока о томе, како он држи то имање, да суд реши да оптужени поведе сиор за својину, онда је он већ у нола успео. Он тада у грађанском нроцесу добија иоложај тужене стране, који је много повол>нији од положаја тужиочевог, и има много више изгледа да ту парницу добије. 2 ) 018ћаизеп код § 240. п. 14; Ргапк 11з г с! VII; наши мотиви за пројект казн. зак. за Крал». Србију, на стр. 497. и сл. 3 ) 01бћаибеп код § 239 п. 1 ; Ргапк Јћ. I.

51. Кад поротни суд има да суди по каквом оптужењу, где има више приватних тужилаца или оптуженика, онда сви скупа, приватни тужиоци или оптуженици, могу одбацити само по четири поротника. (чл. 17. зак. о пороти). Повреда овога прописа чини поротну пресуду ништавном (чл. 38. зак. о пороти) без обзира на то, да ли је тужилачка или оптужена странка, формирању поротнога суда, чинила какав приговор противу његовог састава [0. С. 31. X 1911. № 13798]. Примедбе I 12. X 1911. № 12123 (ноје С1Ј усвојене у Оиштој Седници). „По чл. 17. зак. о пороти оптуженн и прив. тужноци имају право одбацити ло двојицу поротника, не казујући узрок одбачају, а на случај да има више онтужених или приватних тужилаца, онда сви скупа, оптужени или прив. тужиоци, могу одбацити по четири поротника. Овим смањеним правом на одбачај поротншса, кад има више оптужених или приватних тужилаца, закон је хтео, да у сваком случају остане суду довољан број неизузетих поротника, из кога ће он изабрати четворицу за суђење. Према томе давање већег права интересованим лицима, у иогледу одбачаја поротника, појављује се као противзаконо, јер се на тај начин ова лица стављају у могућност. да у знатној мери утичу на састав поротног суда, што је противно основним принципима правосуђа, а нарочито лринципима, који важе гсод норотног суђења. (наставиће св) 0 ЕКСТРАДИЦИЈИ КРИВАЦА С ПОГЛЕДОМ НА ПОЗИТИВНЕ ПРОПИСЕ СРПСКИХ ЗАКОНА од АЛ. ЈОВ. КУЗМАНОВИЋА. Судска п извршна власт једие државе у погледу територијалном простаје тамо, где престаје сувсреност дотичне државе, а то јо па граници државнс области. Кривци, који дело учине у једној држави, могу да се склоно у другу, гдс не долире судска и извршна власт прве државс. П такви кривци не треба да остану некажњепи. То со ностпже нарочитом иравном радњом. Екстрадиција је акт, којим једна држава другој држави, по тражењу ове, предаје са своје териториј фнзичко лнце ради вођења кривичне истраге и суђења или ради извршења казне над њиме по кривичном долу учињеном ван територије умољене државе. Екстрадицију оправдавају интереси оно државе, која издавање кривца тражп, јер је за ту државу корисно, да кривца казни а но дозволи, да он избегне заслужену казпу склањањем у другу државу. Нема разлога, да умољена држава пс учини услугу, тражену од странс другс државо, и да одбија издавање криваца, кад чињење тс услуге ништа пс стаје умољеиу државу. Екстратиција пије пре