Policijski glasnik

БРОЈ 14.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 7. АПРИЛА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА) „полицијски гласник" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти , и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. иностранство : годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. поједини бројеви „полицијског гласника" не продају се. рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Указом Њоговог Величанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дсла, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да сс др. Бранку Затлоукалу. контрактуалном лекару среза трнавског, уважи оставка, коју ј 'е поднео на државну службу. Из канцеларије Министарства Уиутрашњих Дела 26. марта 1913. год. у Београду.

Указом Њбговог Величанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се др. Милан Крстић, лекар среза космајског округа београдског, на основу § 69 тачке 2 закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање покоја с пензијом, која му према годинама службе припада. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 28. матра 1913. год. у Београду. Указом Њсговог Воличанства Краља Потра I, па предлог Министра Унутрашњих Дсла, а по саслушању Миииотарск I' Савета, постављен је: за нолициског писара друге класе Унраве вароши Београда Драгишу Ст. Вндаковића, — који је Указом од 14. децембра 1912. год. стављен на расположење Врховној Команди и разрешен од дуашости полициског писара Управе вароши Београда. Из канцеларије Министарсгва Унутрашњих Дела, 28. марта 1913. год. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Радмило Стојановић, полициски писар треће класе управе вароши Београда, на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда, отпусти из државне службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 28. марта 1913. год. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета, рошено је: да се Светолик М. Кнежевић, полициски пистар треће класе начелства округа врањског, — који је Указом од 15. јануара ове године стављен на расположоње ВрховНој Команди и разрешен од дужности полициског писара начелства округа врањског, — на основу § 76. закона о чиновницима грађанскога реда отпуоти из државне службе. Из канцеларије Министарства Унутратрашњпх Дела, 28. марта 1913. год. у Боограду.

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАБАНОКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (нАСТАВАк) Каквојеи колико сада то издржање? Док је удова у задрузи, оиа ће продужити, у погледу свога издржања, онај живот који је водила и пре смрти свога мужа, а то је живот којим ашво и остале удате жене у задрузи: ми смо већ казали да, у том погледу, влада једпакост ме1>у

онима који живе у кући задружној. Без об^ира, дакле, на то, колики је део покојнога удовичинога мужа у имаовини задружиој, она ће дооијати у задрузн животее потребе и намирнице као и друге задружне жсно: онако исто као што и воличина дела кзји један задругар има у заједничким добрима нема утицаја на количину његовога трошка у задружној кући. Док здруга иостоји, задрулшо имањо се сматра, у овом обзиру, као власништво задружне цолине и не води се рачуна о томе колико коме од задругара у том имању припада: сва лица у задрузи, и мушка и женска, раде у корист задруге према својим физичким и умним моћима, добијајући. за то, онолико колико им задруга може да да. Осим права на издржавање, удовица у задрузи има још једно право, а то је право на удомљење. Само, питање је ово: на кога пада терет удомљења. да ли на целу задругу или на онај део задружнога имања. на коме удовица има ужитак? Да примстимо, најпре, да, код инокосне куће, удовица нема права на удомљењо из заоставштине мужевљове. Ова солуци.ја, да удовица нема права на удомљење, оснива со, мислимо, нарочито на тој консидерацији да, ако је и морално и правично да удовица ужива имање онога чија јо жена била и чије име још носи, не би билО ни једно ни друго да се удовица преудаје, да напушта име и усиомену свога мужа на рачун и помоћу онога што јој је он као ужитак оставио. Ми мислимо да терет удомљења удове пада на целу задругу а не на део њеног мужа у задружној имаовини, онако исто као што и њоно издржавање пада на задругу а не на заоставштину мужа јој. Најпре по§-у 524. Грађ.Зак., задруга. јс дужнаудовицу и удомити, а, затим,билоби, као што смо мало час видели, неморално да се удовици даје удомљење из заоставштине њенога мужа. У кратко, положај удовице у задрузи је исти као п положај девојке: и једну и другу има задруга да издржава н удоми. Отуда, задруга не би, од наследника мужа удовичинога, могла тражити никакву накнаду за удомљење удовице, као што се ни ова не би могла,