Policiski rečnik : Knjiga treća M — Š

+ ŽŽ %

Увр

разит“' (Бр. 2078—1890 г);

Одлукама Касац. Суда објашње-

HO Je:

а) ,,„Казати некоме да је ;;па,,филоксера“ увреда је.

6) Увреда коју је неко нанео коме као судији у седници избраног суда кажњива је по 9 104 А. 3., као увреда власти, а не по. 5 219, 0 3. (О, О. С Бр. 3048—1896 г);

в) ,,Кад је ислеђењем утврђено да је грдња и псовка извршена у дворишту поред кога пролази и улица, тако да су инкриминисане изразе могли чути и мимопролазећи улицом, као што су их сведоци и чули, онда то није дело иступне увреде из т. 2 5 357 К. 3. већ дело јавне увреде из 6.213. К. 3. (0. О. С. Бр.

8613—1903 г);

г) ,,За инкриминације у једном напису одговара увек лице, које је напис потписало, без 06зира да ли је то лице напис и написало или је то други учинио. Потпис има једино ту особину, да оно лице које је потписом персонифицирано, означи као сопственика написа, и да му на тај начин да потпуну форму, која би га од пасквиле разликовала. Потписом се напис за свој прима, а тиме искључује туђа одговорност за садржину написа, која постоји све док напис није потписан. Увређено лице зна само за потписника написа, који садржи увреду или клевету. Трећа лица се искључују, јер би увреда на тај начин била посредна, а међутим она је увек директна. Посредних увреда и клевета нема, јер увредилац стоји увек пре— Полициски Речник

545

ep,

ма увређеном лично. Радње тре“ ћих лица не појављују се и не. постоје у време кад је дело из- | вршено. Пребацивање одговорности за своја дела на трећа лица у кривичном праву је непознато. Одговорност је увек лична. Намера пак није нужна за увреду. Одредба ф 215 КЕ. 5. не тражи као услов и то, да је оптужени ишао на увреду, — а постојање намере код писмених увреда 0снива се на употребљеним изра--

зима. Ван израза ништа се. не мо

же употребити ни на TL Н у корист оптуженог.“ (0. С, Бр. 11830—1904 г);

д) ,,Казати некоме да је „ЖКаишар“ увреда је“ (Бр. 1402 1879 г).

5) „Кад је у 5 215 К. 3.; где је постављена општа дефиниција. | увреде, предвиђено, да се увреда може нанети неком лицу и делом, што се оцењује према стању лида, да ли се то дело појављује као увреда части или не; и кад се увреда делом признаје и код најлакших иступних увреда — тач 2 % 357 К. 3. — онда је појмљиво да се увреда делом може нанети и државноме службенику у смотрењу његове службене дужности, у толико пре, што су ове. увреде из 5 104 К. 3. предвиђене као тежа дела од осталих увреда, оних по параграфу 213 и т. 2 параграфа 357, К. 3., те би било | неприродно и нелогично да се државни службеници, који су иначе заштићени од вербалних и писмених увреда у смотрењу њихове званичне дужности строжим Kaзнама, — стављају у немогућност да прибављају себи задовољења на случај да им се увреде, у смотрењу њиховог званичног рада нанесу делом. Стога напад на др-