Policiski rečnik : Knjiga treća M — Š

Фал

кад се по тач. 4 5 471 Гр. с. П. и тач. 5. упуства министарског за извршење овог закона у, уверењу о земљи мора казати колико ко има пореских глава на имању без обзира на господарство имања и на задружно стање, па кметови и одборници то прећуте, већ противно у уверењу тврде, онда су они у званични акт ставили оно што у истини не стоји, и тиме су учинили казнимо дело означено у & [49 MN. 5.” {Q. O). C.'Bp. 1806 1586 r);

њ) ,,Кад лекар упути OOJeCHHка под измишљеним именом y болницу у намери да се овај тамо бесплатно лечи, онда то није кривица из тач. 7 % 147 К. 5, јер је та кривица онда кад је исправа онаква какву помиње Tau. 4 ф 147. К. 5., већ је дело из последње алинеје S ISU: M. S. (Бр. 907—1875 PF);

о) Преправљање уверења о владању не може се подвести под строги законски пропис у коме се говори у опште О лажним исправама, које су као писмена од важности за доказ о уговорима, наређењима, обвезностима или Oслобођењима, и у опште о постојању или непостојању права или правних односа. Наш је закон предвидео и блаже случајеве фалсификовања за исправе, које служе као доказ само O личним односима, не задирући дубље у имовно правне односе ни ових ни других лица. Међу таква наређења долази и % 150 КЕ. 5., ко-

UH предвиђа кажњивост лажних пасоша и књига служитељских и ,,других исправа“ сличног или подобног значаја. Њихов је 0бим неопредељен, што значи, да се тиме обухватају и све остале

584

у

исправе, које су истима подобне, т. Ј. у опште исправе које говоре о способностима и личним односима, као исправе – нарочите врсте, као што је и уверење о владању, чијом се преправком не чини таква повреда, која би имала значај неког тежег кривичног дела, које би носило карактерне знаке дела из S 1458 К. 5. у вези опште наредбе о исправама дате у последњем стаBy 5 117. B.. 3.* (Q. Q. G. Бр: #4177 1992 FF):

п) „Према другом одељку 9 14/ К. 5., за постојање кривичног дела употребе лажне исправе, па према томе и за постојање кривичне одговорности онога, који је то кривично дело учинио, битно је, да је учинилац дела лажну исправу, знајући да је лажна, употребио. Ако би та исправа била још и у виду писмена, које саставља, издаје или 0достоверава српски чиновник, онда се учинилац дела, према 145 К. 5. строже казни.

У конкретном случају из аката се јасно види, да је оптужени JI... знао, да је пресуда избраног суда, на којој је стављена: констатација од стране архивара, првостепеног суда да је извршна, коју је он употребио у спору са, приватним тужиоцем лажна. Јер сведок Ф...., на кога се оптужени позвао да посведочи, да га“ је и поделио са братом Ђ.. и сином овога М.. 1908 год. на саслушању код иследне власти и на претресу код суда тврди, да је као члан избраног суда поделио Ђ... брата оптуженог са сином M..... али да никад није, па ни онда, делио и оптуженог Л..., а најмање да је том деобом досуђена оптуженоме њива Ha