Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

124 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ХМЕ.

Писац као Министар. — 4. августа, 1899. писац о. д. примко је портфељ Министра Народне Привреде, на место демисионираног (30. јула) Симе Лозанића, кога је, до сталне попуне упражњеног места, заступао Вук. Ј. Петровић мин. финансија. Писац постао је министар на четрдесет дана после Ивањданског атентата, после прогласа ванредног стања и прекога суда, када је судба свију за атентат окривљених, што се њихова хапшења тиче, у главноме била већ пресуђена. Овај улазак у Министарство др. Владана Ђорђевића, у колико се писца тиче, има свој интересантан увод и претходне етапе, да је то, у вези са савременим партијским политичким стањем, вредно све изнети. И ако је обрт овај за непосвећене изгледао као некакав нагао прелом, у ствари он то није био, бар по околностима, које су писца довеле да 4. августа даде свој пристанак и уђе у Министарство.

Настала је била шеста година. од како је писац 9. маја 1894. год. приликом суспендовања Устава од 1888. заједно са осталим члановима Држ. Савета, Радикалима, као једини Либерал, пензионисан, са мало година службе (једва 17. година!) и са исто тако нејаком пенсијом. По мишљењу многих, то је био основан поводи згодан моменат, када је писац могао да се приближи Радикалима, па и да уђе са свим у њихову Странку. То наводимо само као туђе мишљење; а писцу, ма како да је тешко пало ово дегредирање, које му је у толико теже било, што је, као што рекосмо, само њега од Саветника Либерала постигло — није на тако што ни мислио. Ми смо већ навели напред, где је говор о суспендовању Устава у 1894. години и узроке, са којих је писца у релативно млађим годинама, сустигла ова судба. А није без интереса, како је овај догађај схватио Јов. Ристић, пријатељ пишчев, који у те дане не беше на пријатељској нози с Краљем Миланом, који је, према свему судећи, овим пензионисањем пријатеља Ристићева, хтео да гађа самога Ристића. Није могуће, да Ристић то није исто тако добро знао, али Ристић је спадао у људе, који нису били пријатељи тактике у политици, која од зла прави горе. Налазећи се за време држ. удара у мају 1894. у Мехадији, Ристић пише (16. маја) писцу:

„Видео сам из новине догађаје, којима сам се, у осталом, и надао. Боље и то, него диктатура. Изненадило ме је, што си и ти бачен у пенсију. Једно пријатељско писмо јавља ми, да је један Министар објашњавао твоје пензионовање тиме, што си ти морао да ошвориш место старијим људима. Ти ћеш тамо моћи боље да знаш, колико то стоји, а ја ти могу рећи, да тај догађај не треба да те изненади. Томе треба да се нада сваки, који се у Србији посвети политичкој каријери. Ако ти је ово први поремећај у званичној каријери, сигуран сам скоро, да неће бити и последњи“.

И ако је последњим речима стари пријатељ и сувише добро погодио, шта још чека писца и у будућности, ипак је ваљало чекати више од пет година, да се 1894. год. прекинути конац „зва-