Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 128

да ја мислим да приступим поновној организацији Радикалне Странке. Будите уверени, да ћу ја то учинити само ако то буде по изричној жељи Његовог Величанства, и ако Радикална Странка могадне да послужи његовим намерама.

(С одличним поштовањем,

Никола П. Пашић с. р.“

Овакво укупно држање Ник. Пашића имало је и својих чисто практичних последица: Њему је (октобра 1899.) исплаћено из државне благајне пуних 40.000 динара, као накнада за неосновано разрешење од дужности (отпуштање из службе) приликом последњег уважења његове министарске оставке; а он је сматрао да је имао тада 10. год. службе и није могао бити разрешен, но пензионисан, или да у опште није могао бити просто разрешен (отпуштен) већ је требао бити стављен на расположење. Такви су случајеви већ претходили, прво са Рашом Милошевићем (1894.), који немајући ни 10. год. службе, као Министар буде разрешен (отпуштен). Он се жали Држ. Савету, и радик. већина реши, а Ђ. Симић пристане: да је Милошевић, постав Министар, реактивиран и да вије могао бити разрешен, већ стављен на расположење. Тим се случајем ко– ристи накнадно и Милутин Гарашанин, те и он уложи жалбу што: је (1887. такође просто разрешен (отпуштен), а није стављен на расположење или пензионисан. Државни Савет, створивши прво са Р. Милошевићем, претходни случај, после је дао за право и Гарашанину па затим и Пашићу, за чије се повољно решење интересовао Краљ. И што је главно, уз накнаду у новцу, која је била само законска последица поништења указа о разрешењу од дужности (отпуштању). Тако је Н. Пашић, после Преког Суда, и по настојавању краљевом, убрзо дошао и до 40.000 динара.

Све је ишло не може боље бити. Никола Пашић, при свој. својој „бурној прошлости“ које се он одриче, и при свој несрећи своје Радикалне Странке и својих другова, не могаше се жалити да се није под срећном звездом родио.

Атентат од 24. јуна 1899, све је више прелазио у заборав; прекога је суда нестало и повраћено је редовно стање; апсанска врата залупила су се за осуђенима; Радикална Странка, и ако не формално распуштена од стране својег Гл. Одбора, сад је фактички престала као јаван чинилац, у колико је бар, све до Ивањ-дана имала свој лист „Одјек“, — ма да је, према напред поменутом закону о удружењима и зборовима (нов. 1898.), и она, као и Либерална, правно престала да постоји.

Политички живот био је усредсређен у Краљу, Влади и Народној Скупштини, која се, овога пута, имала састати 920. септем. у Нишу — сутра дан по укидању ванреднога стања и Прекога Суда.

Но, пре него што пређемо на рад ове Народне Скупштине, имамо да се уставимо, за тренут, на личности писца овога дела и његовој судби и обртима, који су и њега захватили ове бурне 1899.. године, а после Ивањданскога атентата.